foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

5* - 5 sa zvezdicom

Rastislav Durman: Kod dece ima i – neću

Intervju vodile: Marija Mukić i Sandra Babić
Tekst uredila: Andrea Jerinić

Rastislav Durman je rođen u Senti 1956. godine. Školovao se na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Odseku za Jugoslovenske i opštu književnost. Radio je kao novinar, scenarista, urednik, reditelj i medijski konsultant. Između 1977. i 1992. godine bio je saradnik programa, urednik, scenarista i reditelj na TV Novi Sad. Proveo je nekoliko godina u Slovačkoj u Košicama gde je bio direktor programa  studija MDA i preduzeća „D&D Communitacions LTD“. Nakon povratka u Srbiju bio je konsultant za televiziju u IREX-ovom Promedija programu. Od 2002. godine direktor je agencije „Media Art Service International“ u Novom Sadu, koja se bavi izdavaštvom, radio i TV produkcijom, podrškom medija i konsaltingom. Glavni je urednik „Link“-a, časopisa za medijske profesionalce.

Durman je uređivao dečiji program „3P“ i seriju „Bolje“ na TV Novi Sad. Njegov urednički angažman povezuje se i sa književnom edicijom „Drugi horizont“ i literarnom agencijom „Talijina magaza“ koje su u okviru njegove agencije. Autor je tri televizijske serije, četrdesetak radio i TV drama, stotinak dokumentarnih filmova, tri knjige proze i dva stručna zbornika. Za TV Novi Sad pisao je TV komedije poput „Az, buki, vjede“ i „Tata u pelenama“, lutkarski serijal za decu  „Plovoplov“, kratke uigrane forme „Novogodišnji programi“, „7+7“, „Lutkomendija“, „Kolibri šou“, „7 TV dana“ koji su emitovani i na TV Beograd. Režirao je serije „Ko da su nam sveci preci“, audio edicije „Hajke na bajke“ i polučasovni dokumentarni film „Laloške ikone XXI veka“ za koji je napisao i scenario. Scenarista je serije od 250 mini-radio drama pod nazivom „Okolominutno radio pozorište“.

Sa svojim kreativnim i neobičnim književnim, rediteljskim i producentskim umećem, pre više od dvadesetak godina, ispratio je mnoge generacije dece koja su pratila emisije „Zvrk“, „Plovoplov“ ili „Ko da su nam sveci preci“. Zajedno sa njima i on je odrastao, a njegov autorski rad vremenom je dobio ozbiljniju formu. Može se pohvaliti bogatim opusom dokumentarnih filmova nagrađivanih i na međunarodnom nivou. Ipak, drage uspomene čuva iz perioda stvaralaštva za decu, ali primećuje i raznovrsne promene u proizvodnji ovog programa.

U odnosu na vaš dugogodišnji rad na televiziji koliko se, osim nekih tehničko- tehnoloških inovacija, promenio pristup u pravljenju dečijeg programa i emisija?
- Od početka devedesetih do danas veoma se promenio, jer ste ranije imali samo javni servis. Mi,  stariji, „baždareni“  smo po meri javnog servisa. Imali smo misiju i ako je bio u pitanju zabavni program- pravili smo zabavno, a ako je u pitanju edukativni program- edukovali smo. Nismo vodili računa da podilazimo publici, nismo jurili rejtinge, niti je bilo konkurencije. Moglo je da se insistira na kvalitetu. Već sredinom poslednje decenije prošlog veka u svetu, pa i kod nas, javljaju se nove, konkurentske stanice i sve počinje da se menja.

Šta podrazumevate pod „podilaženjem publici“? Da li su deca uopšte gledaoci kojima se može podilaziti?
- Može im se i te kako podilaziti. Pogledajte, na primer, dečiji program na B92, Pinku i TV Happy. B92, uslovno rečeno,  drži neke estetske i etičke kriterijume ispod kojih ne ide, a na TV Happy ćete videti sve i svašta. O „Pink Kids“ da ne govorimo. Deca, kao i sva ostala publika, očekuju da lakše mogu da percipiraju sadržaj koji im ponudite. Program treba da bude atraktivan i da ih zasenimo šarenišem. Upravo to je podilaženje: kad želite da postignete neku gledanost, pa spuštate kriterijum i pravite neki manje vredan program.

Kako je izgledalo planiranje i proizvodnja dečijih emisija pre pojave komercijalnih medija?
- Planiranje i proizvodnja dečijeg programa, kao i svakog drugog, u javnom servisu i na komercijalnoj televiziji razlikuje se po tome što su ciljevi drugačiji. U javnom servisu program treba da informiše, obrazuje i zabavi, a na komercijalnoj televiziji mora i da zaradi pare. Pre pojave komercijalnih televizija, pre devedesetih, proizvodilo se komotnije, jer je bilo više para. Nismo se iživljavali sa trideset ružičastih slonova u jednom kadru, ali nije bilo problema sa dodatnim snimajućim danima, putnim troškovima, honorarima i drugim.

Čini se da je ranije bilo više dečijih emisija, a danas ih je sve manje. Zbog čega ih nema?
- Dečiji program je jako ozbiljan i jako skup posao. Do devedesetih, kada je postojala samo RTV, nije se o tome mnogo brinulo. Ako je za snimanje bilo potrebno tri helikoptera, u kadru je i bilo tri helikoptera. Televizija se finansirala od pretplate, ali je i državni budžet pomagao produkciju. Verujem da bi i druge televizije vrlo rado pravile dečiji program, ali to je mnogo zahtevno. U takvim programima jedna tema se obrađuje sa mnogo više pažnje nego kad se radi za širu publiku.

Ako je dečiji program je skupa investicija, koliko je i isplativa?
- Javni servis o tome ne bi trebalo da vodi računa, a komercijalnim stanicama će se isplatiti onoliko koliko novca ulože u to. Ako pravite program koji bi bio upotrebljiv i za deset godina, onda ga možete prodati i drugim stanicama. Zavisi koji strateški cilj ima neka komercijalna televizija. One koje razmišljaju kratkoročno, uzimaće na lakim sadržajima „brz novac“. One koje žele dugoročan proizvod praviće nešto što će im se isplatiti u više navrata. Postoje različite strategije, ali treba da se vodi računa o razdvajanju sadržaja od emitovanja.

Koliko ljudi je potrebno u redakciji koja pravi program za decu?
- Zavisi od toga koliko imate prostora za dečiji program i kakav program proizvodite. Treći kanal RTS-a je svojevremeno imao svega dva urednika. Glumac Milorad Mandić– Manda je vodio emisiju nedeljom, a Nataša Kostić subotom. Oni su imali svoje novinare– saradnike. Dečija redakcija TV Novi Sad je sarađivala sa Trećim kanalom tako što je program za decu radnim danom pravljen kod nas, a za njih je bio rezervisan vikend. Iz redakcije TV Novi Sad u ovom programu učestvovalo je tridesetak novinara.

Dugo ste radili i za decu i sa decom. Koje osobine su glavni preduslovi koji su neophodni jednom autoru da bi napravio neku sličnu emisiju?
- Osnovni kriterijum je da autor bude otvoren i da prihvati dečiji način razmišljanja. Jednom rečju, da ne razmišlja o stereotipima. On ne sme da se razlikuje od autora ostalih programa, osim što mora da zna za koga radi. Većina nas, koji smo radili programe za decu, uglavnom smo dolazili sa Filozofskog fakulteta i imali smo neka znanja iz razvojne psihologije, pedagogije i metodike koja nisu mogla da se primene. Pre će biti da smo imali instinkt i određenu dozu infantilnosti.

Koliko su deca zahvani saradnici i sagovornici?
- Nisu uopšte zahvalni. Najpre treba da se obrati pažnja na to koji uzrast dece nam je ciljna grupa. Nikada nisam radio sa decom predškolskog uzrasta. Emisija „Na metar od zemlje“, koja je kasnije prekrštena u „Zvrk“, bila je za tinejdžere. Međutim, ispostavilo se da smo napravili varijantu Politikinog zabavnika, pa su nas gledali i malo stariji. Ali, u emisiju su nam dolazili i oni najmlađi. Sa decom je jako teško raditi igrane stvari, pogotovo ako reditelj nije otvoren. Ako on  zamisli da nešto mora da se desi na određen način, a dete nije u stanju to da izvede, ili neće, jer kod dece ima i „neću“, onda je posao veoma otežan. Imate raznoraznu decu na snimanjima. Postoje i ona tzv. „Širli Templ“ odnosno deca koja pokušavaju da izigravaju odrasle i to nikad ne izgleda dobro na ekranu. Oni mogu da prevare odrasle, ali ne mogu da prevare svoje vršnjake. U umetničkom radu sa decom najvažnije je da im se objasni da treba da budu oni lično.

Kako ste vi saznali šta njih interesuje?
- To je takozvani „osećaj filinga“, tj. mogućnost da vidite šta njima prija. Imate povratnu informaciju o tome svakog dana. Vi i još tridesetoro ili četrdesetoro dece koja stalno tutnje oko vas i, ako vidite da vam redakcija stalno raste, to znači da ste na dobrom putu. Onog trenutka kada povratna informacija počne da se gubi, to znači da ste negde zalutali. Dok sam uređivao programe za decu, angažovao sam saradnike decu, pa su ona sama kazala šta bi volela u svojim emisijama. Moram priznati da recept nije moj, preuzeo sam ga od Nevene Simin koja je tako vodila strane za decu u novosadskom „Dnevniku“.

Šta će biti sa emisijama u kojima se deca uključuju u program, igraju TV igrice i sl? I to je neka vrsta kratkoročno profitabilnih emisija?
- Da sam ja vlasnik televizije to nikad ne bi postojalo. Ja bih novac ubirao na drugačiji način. Mislim da nije ni naročito etički uzimati klincima pare, ali je legitiman posao. Nisam ljubitelj toga zato što postoji ponavljanje- uvek jedna igrica koju gledate svaki dan i voditelj koji nema prostora da razvije neku priču sa decom. Jedino što motiviše klince jeste da pozovu i da se njihov glas čuje preko televizora. To je neki poriv koji je svojstven svima nama, svi bismo to želeli. U akademskim i autorskim krugovima neretko se komercijalni emiteri tretiraju kao nešto što je ružno i čega se treba stideti. Rekao bih da dobar deo krivice leži na nama starijima, koji smo počinjali u javnom servisu. Mi smo malo gadljivi na to što se radi, iako na to nemamo pravo. Komercijalni mediji, ukoliko ne zarade, prestaju da postoje.  

Kako vidite budućnost medija za decu?
- Budućnost definititvno predstavlja IPTV. To je interaktivna televizija u kojoj će deca i svi drugi gledaoci sami da biraju program koji žele da gledaju, od emisija do filmova. Biće daleko interesantnije za njih, jer IPTV daje mogućnost mnogo većeg izbora. To nisu više kanali sa programskom šemom već čitave baze podataka. Možda je bolje reći da govorimo o novoj budućnosti čitavog televizijskog, odnosno audio-video sadržaja. Sigurno je da će IPTV dovesti do daljeg segmentiranja publike, pa i dečije.