foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

5* - 5 sa zvezdicom

Jagoda Kravić: Deca su lek



Razgovor vodila: Biljana Kušljević
Tekst uredila: Jovana Belić

Uz decu lakše podnosi svet. Smatra da ih nije lako otvoriti i da ona moraju najpre da se zainteresuju za razgovor. Kaže da deca nose sve iz kuće. Za sve što dete jednog dana postane, „krivi“ su njegovi roditelji, najveći idoli malih imitatora. Kad mislite da spavaju i ne čuju ništa od teških priča odraslih, varate se, deca čuju sve i često vide i više nego što mislite. Jagoda Kravić je rođena 1949. godine u Rumi, koju ni zbog brojnih poslovnih obaveza nikada nije napustila zbog velike privrženosti roditeljima. Studirala je pravo na novosadskom Univerzitetu. Jedna je od organizatorki Radio Srema, gde je provela čitav radni vek.

Jedno vreme bila je potpredsednica odbora TVNS. Dobitnica je mnogobrojnih nagrada za najbolja programska ostvarenja na radiju. Dugogodišnja je članica žirija Trema festa, koji se održavao u Rumi. Svoj radni vek završila je 2006. godine, ali ne i druženje sa mališanima, za koje kaže da su joj lek za dušu. Iako nikada nije imala svoju, dugo je radila sa decom i uspevala je da ih opusti već pri prvom susretu. Mališani sa kojima je radila znala su da su nastala od kuglice koju je tata spustio u mamin stomak, naravno - bez pomoći rode. Decu smatra čudom i naglašava da sa njima mora dobro da se pazi. Raditi sa njima znači opet se vratiti u njihov svet.

Otkud vi u medijima za decu?
- U regionalnim i lokalnim radio stanicama novinari nisu mogli da se specijalizuju za neku oblast, svi su bili opšta praksa. Moj resor je bio unutrašnja politika, železnica, zdravstvo, organi unutrašnjih poslova i nije bilo emisija za decu. Ja, koja nemam decu, i verovatno zbog toga još više, bila sam ogorčena što ne postoji prostor za mališane. Rubrika „Dečija usta“ i druge dečije emisije su me očaravale, kao i knjige o deci. Družila sam se sa dečijim pesnicima. Odlučila sam da radim sa koleginicom Ljiljanom Černogubov emisije za decu. Tako smo počele. Najpre smo radile u osnovnim školama, a kasnije i po selima rumske opštine. Želele smo da i toj deci damo šansu. Postoje mali genijalci i u anonimnim mestima.

Da li ste posebno proučavali dečiju psihlogiju?
- Uvek sam bila raspoložena da pročitam knjigu za decu, da razgovaram sa pedijatrima, sa dečijim psiholozima, sa neuropsihijatrima koji su se isključivo posvećivali deci.Tako sam mogla bolje da uđem u njihovo biće, da ih lakše pridobijem, jer nije lako otvoriti dete. Išla sam sa glomaznim uherom na teren. Ta mašinerija njih hipnotiše, oni gledaju mikrofon i kako se okreće traka, i ćute. Nisam imala mogućnosti da kupim bubicu, a radio je bio siromašan, pa sam radila sa terenskim magnetofonom. Da sam imala bolju spravu - bilo bi lakše. Trudila sam se da ih nekako opustim. Ako odem u obdanište, morala sam sa njima da se igram, spavam i ručkam. Najbolje emisije sam uspevala da napravim sa najmlađima. Pogotovo one na temu kako su nastali. Mi nismo pričali o rodama koje donose decu. Oni su znali da su bili kuglica koju je tata spustio u mamin stomak.

Znate li koliko su deca bila zadovoljna vašim medijskim autputom za njih?
- Znam, sa mnogima sam dobra. Danas su oni mame i tate. Dešavalo se da sam dočekala i njihovu decu, pa sam i sa njima radila emisije. Vole da mi se povere, šta im se dešava lepo, ali i ružno. Mnogi imaju snimljene te emisije i rado se sećaju tog vremena. Bila sam pozivana na njihove rođendane, pa sam i tamo radila. Na jednom rođendanu sam sa osmogodišnjacima radila emisiju o ljubavi. To je bilo neverovatno - nije se pojavila devojčica koju su izgleda mnogi dečaci voleli. Koliko su samo žalili za tom malom lutkom! Žao mi je što je baš ta traka uništena. Deca su  čudo! I danas volim da pitam za dete. Sa detetom moraš dobro da paziš kako se ponašaš, kako se šališ, kako se igraš!

Da li su vas klinci nekada nervirali?
- Ne, deca su mi bila lek. Emisija „Đačko srce“ je trajala dvadeset minuta, a za emisiju kod najmlađih sam nekada morala da utrošim i tri sata. Kod starijih je to išlo lakše, uvek je to bio sastanak bez dnevnog reda. Međutim, neki lajt motiv se tu uvek ušniravao. Uvek je postojala neka tema, recimo ljubav, odgovornost i sl. Sa starijom decom saradnja je zavisila od učitelja ili učiteljice. Ako su oni imali neki odbojan gard, onda su i ta deca iz straha teže komunicirala. Tada je bilo teško. Neke od njih sam onda pozivala u radio i divno smo sarađivali.

Nedostaje li vam rad sa decom?
- Kako da ne! Imam u komšiliku troje mladih prijatelja. Oni sve dobro čuju, čak i kad mislite da su zabavljeni igrom. Prozvali su me Božanstvena jer su prvi put čuli da neko to kaže i onda pitaju mamu je l’ mogu da idu kod Božanstvene. Zovu me i Jagoda, nisam im ni tetka ni baka. Ne znam kako bih preživela odlazak u penziju bez dece. Volim decu mojih prijatelja, volim da sam sa njima kad god su njihovi rođendani ili krštenja. Sve u vezi sa decom jako mi godi.