foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

5* - 5 sa zvezdicom

Marija Bori: Nisam zaboravila da se igram


Razgovor vodila: Bojana Dokić
Tekst uredila: Dragana Božović

Njihov mali svet i nije neka tajna. Svi smo jednom prošli kroz hodnike detinjstva i  milion puta smo poželeli da se vratimo u te bezbrižne dane, a samo je odabranima pošlo za rukom da pomire svet odraslih i deteta u sebi. Školski psiholog, Marija Bori, smatra da je prevashodno igra ono što spaja decu i odrasle. Rad sa decom za nju predstavlja veliko zadovoljstvo pa je i ceo svoj život posvetila njima radeći kao školski psiholog, novinar u dečijim medijima i nadzornik u Ministarstvu prosvete. Svaki od ovih perioda jednako joj je drag, a iskrenost i autentičnost predstavljaju njenu tajnu za dopiranje do dečijeg srca.

Marija Bori je rođena 1960. godine u Subotici. Završila je osnovnu školu „Petefi Šandor“ u Novom Sadu. Posle završene Pedagoške akademije za vaspitače upisala je psihologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Sedam godina je radila kao školski psiholog u osnovnoj školi „Jovan Jovanović Zmaj“ u Subotici. Volontirala je na dečijoj neuropsihijatriji u Novom Sadu. Na Radiju Novi Sad vodila je dečiju emisiju „Vishong“ na mađarskom jeziku a radila je i kao nadzornik za stručne saradnike u Ministarstvu prosvete. Marija je dugogodišnji saradnik dečijeg časopisa "Jó Pajtás" („Dobar drug”). Knjigu „Razgovori o detinjstvu“ objavila je 1999. godine. Danas radi kao školski psiholog u osnovnoj školi „Kokai Imre“ u Temerinu.

Odakle potiče zainteresovanost za rad u dečijim medijima?
- Kada sam završila Akademiju i Psihologiju na Filozofskom fakultetu mislila sam da ću raditi kao predškolski psiholog, ali život ponekad menja naše puteve i ja sam se, igrom slučaja, obrela u Subotici,  u jednoj osnovnoj školi. Tamo sam bila skoro osam godina, ali moja porodica je bila u Novom Sadu pa sam tražila neki način da se vratim. Sa redakcijom Radija Novi Sad na mađarskom jeziku sam ranije sarađivala u okviru obrazovnog programa pa su me pozvali i pitali me da li želim da radim u dečijem programu. Na početku sam radila samo dečije emisije na mađarskom jeziku. `96. kada sam počela tamo da radim, svakog jutra se emitovala desetominutna dečija emisija „Dobro jutro deco“. Mislim da je paralelno išla i na srpskom jeziku. Verujem da se veliki broj današnjih odraslih budio u deset do sedam na zvuk džingla te emisije. Četvrtkom je bila jedna emisija reportažnog tipa od pola sata. U to doba je bila obuhvaćena cela teritorija Vojvodine, pa smo mnogo putovali i stalno smo pratili događaje u školama, u kulturi i sve što se tiče dece. Subotom se prikazivala polusatna emisija „Vishong”, tj. „Odjek“ ili „Eho“. Tu su bili kraće reportaže, vesti o deci, o dečijim školama, takmičenjima i sl. Radio Novi Sad i danas ima dečiji program na mađarskom jeziku gde prate jedno veliko takmičenje narodne muzike za decu, „Szólj sit Szólj”. Učenici osnovnih škola pevaju i sviraju narodnu muziku na narodnim instrumentima. Veliki je broj dece, a sada već i odraslih muzičara koji su poznati i u Mađarskoj i kod nas, koji pevaju i sviraju narodnu muziku, i to izvornu narodnu muziku.
 
Da li imate možda povratnu informaciju koliko su deca bila zadovoljna vašim radom u medijima?
- Nisam nikada imala priliku da vidim neki pregled ili neku statistiku o emisijama, ali su deca prepoznavala moj glas kada sam odlazila kod njih. „E, pa ja Vas poznajem“. To je, recimo, znak da su slušali emisiju. Uglavnom je od odraslih dolazila povratna informacija o tome da je neka tema bila interesantna, da su deca bila „slatka“... Pošto sam psiholog po struci pitanja mi nisu  uvek bila novinarska nego sam pokušavala da uđem i malo dublje u njihova mišljenja i njihove emocije. Neko je komunikativniji i sa njim se lakše uspostavlja kontakt. Svejedno je da li ćeš pričati sa trogodišnjakom ili sa petnaestogodišnjakom ako je on malo zatvoreniji i treba mu vremena da se otvori. Pre nego što sam uopšte započinjala intervju, pet do deset minuta bih neobavezno pričala sa  sagovornicima da bi se malo upoznali, da se oni opuste i otvore. Kada sam radila u vrtiću neke emisije, pre snimanja bih otišla par puta da me upoznaju, igrala se sa njima i tek posle toga sam uključivala mikrofon i razgovarala sa njima. Ne može se sa decom kao sa odraslima: „Dobar dan, ja sam iz Radio Novog Sada. Hoću da postavim pitanje“. Onda postaviš pitanje, staviš ih pred mikrofon i odmah ti odgovore. To kod dece ne ide tako jer su sramežljivi i malo zatvoreniji.

Deca su ponekad veoma zahtevna i rad sa njima ume da bude naporan. Da li ste imali nekih poteškoća sa njima?
- Ne! Meni su se moji poznanici i okolina puno puta smejali i pitali me kako mogu da ostanem tako ozbiljna, da se ni u mom glasu, ni u ponašanju ne primeti da sam ja iznervirana. Dete je trebalo da uradi nešto mnogo bezobrazno da me iznervira. Smatram da je puno ako se to dogodi i jednom u deset godina. Kad dolaziš kao novinar, onda imaju drugačiji odnos prema tebi nego kad si u školi, kada si iz dana u dan sa njima i znaš sve njihove bezobrazluke, viku, graju i kada ti svaki dan protutnji nekoliko stotina dece ispred vrata sa svojim problemima. Ipak i oni imaju svoje JA. Tako da mene, u principu, nisu nervirala deca. Ponekad me više nerviraju odrasli.

Koje je vaše najlepše sećanje koje nosite iz tog perioda rada sa decom u dečijim medijima?
- Meni su najlepša sećanja sami odlasci u školu ili vrtić i razgovori sa decom. Posle se sretneš sa njima i vidiš radost na njihovim licima kada ti priđu, pozdrave i pitaju te: „Kako si? Jesi došla ponovo da razgovaramo?“. To je neka vrsta satisfakcije i ono lepo zbog čega vredi raditi, sva ta dečija ljubav i obraćanje pažnje na tebe i kada vidiš da te nisu zaboravili. Mnoga lica je dovoljno jednom da  sretneš, čak i ako im ne znaš ime, ali lice da im poznaješ i da si imao priliku da razgovaraš sa tom osobom...onda je to prepoznavanje. Kada ti dođu i opkole te sa pitanjima i vuku te za rukav „Imam ja tebi nešto da kažem“  to je ono lepo kada si među decom i sa decom.

Vi ste radili u dečijim medijima, a radili ste i u Ministarstvu prosvete i sada radite u školi kao psiholog. Koji je vama najdraži period?
- Meni je svaki od ovih perioda drag. Svaki ima svoju lepu i ružnu stranu. Ja jako volim da radim sa decom i svaki susret sa njima mi je drag. U školi je to kada iz dana u dan vidiš kako rastu i kako im pomogažeš da prevaziđu neke teškoće. Lep je osećaj kada vidiš onog koga si onako maleckog upisao u prvi razred a on onda izađe skoro kao odrastao čovek u osmom razredu. To je skoro kao roditeljstvo, a imaš više stotina dece odjednom. Radio Novi Sad je opet jedno malo drugačije iskustvo. Maksimalno su smanjili emisije za decu, a to nije dobro, jer slušaoce gajiš od malih nogu. Potpuno su ukinuli „Dobro jutro deco“. Ostala je samo jedna emisija „Vishong” subotom. Sa druge strane skoro svi smo u mađarskoj redakciji postali „svaštare“. To je onaj deo koji nije bio lep i koji je jako težak. Dođeš u jednu redakciju da radiš dečije emisije a na kraju ideš na političke mitinge, radiš priloge za dnevnik, za poljoprivrednu emisiju, za ekologiju, za obrazovni program, radiš jutarnje emisije i noćni program...to onda nisu kvalitetni prilozi i emisije jer je drugačiji pristup i moraš stalno biti u toku sa materijom sa kojom radiš. Ne možeš da skačeš, sa kulture na politiku recimo, ili je barem jako teško. Rad sa decom i rad sa odraslima su, ipak, dve stvari.

Ko je zahvalnija publika, deca ili odrasli?
- Jednako su zahvalni. Ako im pružiš kvalitetno i interesantno, nešto da im privuče pažnju, onda slušaju i deca i odrasli. Mislim da su najzahvalniji slušaoci penzioneri i onaj stariji uzrast koji stvarno sluša te emisije. Od njih smo dobijali i dobronameran i zlurad savet.

Da li u današnjim dečijim medijima postoji dovoljno edukativnih sadržaja?
- Nema! Ako pogledamo televiziju, onda uglavnom imamo crtane filmove koji ponekad ne odgovaraju pravom dečijem uzrastu. Idu više na zabavu nego na edukaciju. Onih edukativnih, obrazovnih emisija koje su bile izrazito interesantne, u zadnje vreme ima jako malo. Ranijih godina, recimo kada sam ja bila dete, bile su puno bolje emisije.

Vi ste skoro ceo svoj život posvetili deci i mnogo toga ste ih naučili. Da li ste vi nešto naučili od dece?
- Jesam, naučila sam da ne treba da zaboravim da se igram, jer deca ne vole kada si jako ozbiljan, kada si onako jako, jako odrastao. Vole kada odrasli imaju smisao za humor, kada znaju da se smeju sa njima, da se našale, a ponekad i da sednu sa njima da se igraju. Kada počneš da se igraš, da praviš nešto sa njima onda te uvažavaju, i vole više kada se spustiš na njihov nivo. I to igranje je meni i dan danas važno. Od dece sam naučila i da moraš biti iskren i autentičan. Onog trenutka kada se praviš da se interesuješ za njih i za njihove emocije, onda oni to osete i izgubiš njihovo poverenje. Ali ako im kažeš kako stoje stvari, da danas nisi mnogo raspoložen za neke teme i da ti je žao zbog toga, onda oni to bolje prihvate i komunikacija je potpuno drugačija. Onda i oni  postanu malo bolji kada vide da razmenjuješ sa njima i emocije i misli, kada vide je to nešto stvarno, da si ljut na njih i ako se raduješ, da se stvarno raduješ zbog njih. Ta autentičnost je važna za decu.