foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

5* - 5 sa zvezdicom

Sanja Bošković: Mali ljudi iz radija

  

Razgovor vodila: Dragana Marić
Tekst uredio: Stevan Ilić

„Mali ljudi iz radija“ je bio jedinstven medijski projekat koji je realizovan na radiju. Otvoreni klub Novi Sad u saradnji sa Radijom 021, kao jedinim urbanim novosadskim medijem krajem devedesetih, upustio se u avanturu kreiranja nove medijske forme. Projekat je deci od 8 do 14 godina davao prostor za iskazivanje sopstvenog poimanja sveta. Oni su "Male ljude" uređivali i vodili jednom nedeljno – u nedelju od 9 do 10, a emisiju su slušali i odrasli. Autorka i supervizorka programa bila je Sanja Bošković.
Sanja je rođena 1970. godine u Rumi. Pet godina radila je kao novinarka – voditeljka na radiju Srem iz Rume. Potom je bila angažovana na 3P TV NS, Pan radiju i Studiju B, da bi od 1998. do 2000. bila glavna urednica emisije “Mali ljudi iz radija” koja je emitovana u okviru dečjeg programa na Radiju 021. Pi ar aktivnostima bavila se za CHF International Srbija, a bila je i koordinatorka programa „Partnerstvo za obrazovanje i razvoj zajednice”. Trenutno je zamenica glavnog i odgovornog urednika časopisa za profesionalce u medijima – LINK. Diplomirala i magistrirala na FDU. Koautorka je nekoliko publikacija: „Legalno u etru”, „Funkcionisanje lokalne TV stanice“, „Uvod u TV novinarstvo”, „Praktični vodič za TV novinarstvo”, „Lokalna TV u 60.000 reči  i nekoliko slika” i monografija “RADIO SREM”.

Kada i na koji način ste počeli da se bavite medijima za decu?
- Moje profesionalno bavljenje medijima započelo je u politički vrlo nepovoljnim uslovima, krajem 80ih. Kada su krenule čistke na TV NS, time i na P3, sasvim slučajno su me prigrlili Rastislav Durman i drugari iz emisije „Na metar od zemlje“. To je bilo moje prvo iskustvo u radu sa decom, i to televizijsko. Bila sam organizatorka, voditeljka, urednica...ma, sve što je trebalo. Emisija je imala složenu strukturu, bila je kombinacija živih i montiranih segmenata, a posebnu specifičnost činila su dečija izvođenja raznih tačaka u okviru emisije. Pored Malih ljudi iz radija, „Na metar od zemlje“ je do dana današnjeg ostao jedan od mojih najomiljenijih projekata.

Da li ste se posebno pripremali za rad sa decom, u smislu proučavanja dečije psihologije ili neke druge vrste priprema?
- Čini mi se da postoji nekoliko velikih zabluda kada je ta vrsta programa u pitanju. Neretko se potcenjuje dečije znanje i njihova ličnost, a često se i mešaju ciljne grupe. To sve i ima, i nema, veze sa psihologijom. Pre bismo mogli da govorimo o stavu autora prema deci i emisijama za njih ili o njima.  Pogledajte koje su to emisije i danas prepoznate kao dobre: Na slovo, na slovo; Kolibri serijal; Kocka, kocka, kockica, sve što je radio genijalni Džon Timoti Bajford, Fazoni i fore; Na metar od zemlje... Navodim televizijske emisije jer su one širem auditorijumu prepoznatljivije. Ono što im je zajedničko jeste da su se sviđale širokoj ciljnoj grupi - i deci i odraslima. Deca su u svim tim emisijama puštana da budu ono što jesu, da se prezentuju i reprezentuju u zadatim programskim okvirima. Slično je bilo i sa Malim ljudima iz radija. Kada smo počinjali, Slobodan Stojšić- Boba i ja smo se dogovorili da nećemo emisiju sa dečijim pesmicama, već da ćemo tragati za jednim urbanim izrazom koji odgovara i Otvorenom klubu Novi Sad i Radiju 021. Emisije koje su se emitovale iz nedelje u nedelju bile su posledica jednog složenog procesa u kojem je naša redakcija bila ustrojena kao i svaka druga redakcija na svetu, gde su oni učili tajne novinarskog zanata i produkcije, gde se gradio fer-plej odnos i gde su stavljani pred mikrofon zarad podizanja samopouzdanja. Oni su učeni kakvi mediji mogu da budu, kakvi jesu, šta oni u tim okvirima mogu da urade. Kao autorka i nosilac najveće odgovornosti trebalo je da pronađem načine za prenošenje zanatskog dela posla. A principe da sa decom nema laži, prevare i ismevanja ponela sam iz svoje porodice. Pomoć u koncipiranju ideje i njenom sprovođenju tražila sam najviše u knjigama, a pomoglo mi je i predznanje iz vremena kada sam radila u redakciji „Na metar od zemlje“.

Koliko su deca bila kreativna u stvaranju emisija?
- Deca su uvek kreativna, jedino što ih mi odrasli možemo, a ne moramo da razumemo. MLJIRovci su za kratko vreme trebali da upoznaju radio sa svim dobrim i lošim stranama i da nađu svoje mesto u emisiji. Kada to kažem mislim na činjenicu da ne može svako da bude novinar, voditelj ili muzički urednik. Kao i sa nama odraslima, želje i mogućnosti se ne poklapaju baš uvek. Na početku, to traženje je zvučalo smešno i loše, čak se i razmišljalo da se od emisije odustane. No, nakon nekoliko meseci prve prepreke su bile savladane, uloge podeljene i svako je mogao da bude kreativan u skladu sa svojim mogućnostima.

Koliko vam je bilo bitno mišljenje dece?
- Izuzetno mi je bilo važno šta oni o svemu misle. Ipak, postojalo je nekoliko oblasti u kojim se ništa nisu pitali, ili su se pitali malo: lektura, postprodukcija, finalni izgled košuljice i procena ko može uživo pred mikrofon, a ko ne. Tu je prestajala demokratija i počinjala autokratija. Finalnu reč za muzičku košuljicu, obično su davali tzv. veliki muzički urednici.

Da li su vam deca nekada „išla na živce“?
- Ako počnete da radite sa decom i imate ideju da mogu da vam „idu na živce“, bolje je da sve batalite. Ne, nisu mi išli na živce. Mogli su da me naljute ako ne govore istinu jer je cela MLJIR priča bila koncipirana na poznatoj krilatici „Nema laži, nema prevare“. Bili su ustrojeni kao tim i kao pravi vitezovi pravougaonog stola zajednički su rešavali probleme. Ja sam bila tu da ih, eventualno, usmeravam i koordiniram sa „velikom“ produkcijom i redakcijom. Uvek se otvoreno razgovaralo o svemu, od toga kakva je bila prethodna emisija, do toga šta ćemo raditi naredne nedelje. Naravno, rešavali smo i privatne probleme. Takav pristup traži mnogo vremena i strpljenja. Važno je da vam deca veruju i da znaju da ih ne folirate, što izuzetno pozitivno utiče na kvalitet njihovog izvođenja.

Da li je humor presudan faktor da bi se deci održala pažnja u toku emisije?
- Deca žele da ih ozbiljno shvatate. Ona vole zvuke, boje, reči, a ne da im se kreveljite i ulagujete. Prema istraživanjima, deca ne vole klovnove. Ne verujem da je humor presudan za održavanje pažnje.

Na koji način održavate pažnju deci?
- Pristalica sam takozvane, brze montaže, sa mnogo efekata. Što brže to bolje, bez obzira na to koji je elektronski medij u pitanju. Verujem da je to jedini recept za održavanje duboke pažnje, bez obzira na uzrast. Emitovanjem šarenog sadržaja šanse da se zadrži nečija pažnja su veće.
 
Koje su teme najviše interesovale decu?
- MLJIR činila su deca i tinejdžeri. U skladu sa uzrastom određivane su i teme. Deca su otkrivala svet oko sebe, a tinejdžeri jurili za poznatim facama. Zajedničko im je bilo to da su, s vremena na vreme, imali potrebu da izbace iz sebe ono što su u datom trenutku osećali. MLJIR je u velikoj meri počivao na emocijama i možda je višak istih uticao na to da se priča završi.

Šta ste naučili radeći sa decom i koliko vam znači to iskustvo?
- Hajde da okrenemo pitanje i govorimo o onim ljudima čije se prisustvo podrazumeva i koji su „nevidljivi“. Da bi MLJIR funkcionisao nije bilo dovoljno družiti se sa decom. Bez tonaca ne bi bilo ni MLJIR. Prvenstveno mislim na Đoleta i Todaru, ali i ostale sjajne momke koji su za nas imali strpljenja. MLJIRov šarm je delom poticao i iz postprodukcije. Emisija je bila struktuirana tako da je odnos govora i muzike bio 40:60, s tim što je odnos zapisa sa odloženim emitovanjem i živog programa bio 50:50. Svaki snimak pratila je najava iz studija. U pitanju je bila klasična struktura, špica- najava- hitić za umivanje- studio- prilog- muzika i tako u krug. Sve je bilo začinjeno džinglovima naše produkcije i na njih smo uvek bili ponosni. Reč je o neponovljivom iskutvu koje je objedinilo decu, ostale sa radija i mene.

Deca su se okrenula novim tehnologijama. Koliko bi sada jedna radijska emisija za decu imala uspeha?
- Uspeh radijske emisije zavisi od toga šta nudite slušaocima i kojoj se generaciji obraćate. Ako tražite da budu pasivni recipijenti, a hoćete prisustvo novih tehnologija, za one starije tu je podcasting. Mlađima dajte fiksne i mobilne telefone u ruke i završili ste posao. No, ako je ideja i da im razvijete određeni stav prema medijima, da ih uključite kao aktivne igrače, ni nove tehnologije ne mogu da budu konkurencija. Potpuno mi je normalno da se u eri ADSLa ili kablovskog interneta iskoriste sve tehničke mogućnosti za plasman emisije, pogotovo i tim pre što su i deca aktivni učesnici. Isto važi i za nove vidove nosača zvuka. Dakle, ako je koncept, kao i izvedba, dobar, nove tehnologije ne bi trebalo da predstavljaju nikakvu prepreku za uspeh.

Da li vam nedostaje rad sa decom?
- U ovom trenutku mogu sa nostalgijom da razmišljam o tom vremenu: šta smo radili, kroz šta smo zajedno prošli... No, život ide dalje i nije mnogo svrsishodno okretati se unazad. Nakon nekoliko godina pauze, rođenja dece, ponovo sam počela da se bavim medijima. I dalje se trudim da sarađujem, prvenstveno, sa mladima. Jeste fatalistički stav, ali ako je suđeno, baviću se ponovo i programima za decu.