foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

5* - 5 sa zvezdicom

Nevena Janković Radaković: Još ispravljam krive Drine



Razgovor vodila: Jelena Govedarica
Tekst uredila: Dragana Lajić

Raditi sa decom najlepši je posao na svetu. Kad bi joj neko ponudio da bira između rada za decu i rada za odrasle uvek bi, bez razmišljanja, odabrala decu. Zbog toga, gotovo 30 godina stvara za mališane i sarađuje sa njima. Uvek osluškuje šta je to što ih zanima, a s obzirom na to da je majka desetoro dece nije joj teško da otkrije šta je aktuelno kod dece različitog uzrasta, od beba do adolescenata. Prilikom stvaranja za decu uvek se vodi mišlju da onaj ko im se obraća mora biti jako obazriv jer upijaju kao sunđer i ono što se deci kaže kad su mala, ostaje u njima zauvek.
Nevena Radaković  je rođena 1957. godine u Bečeju. Prva je ženska osoba koja je diplomirala kao reditelj na Akademiji umetnosi kod prof. Bore Draškovića 1980. godine da bi ubrzo zatim diplomirala i na odseku za Jugoslovensku opštu književnost na Filozofskom fakultetu. Na trećoj godini režije, 1979. godine, Nevena je počela sa pedagoškim radom, tako što je „vodila“  Dečiju dramsku grupu Dramskog programa Radija Novi Sad. Godinu dana kasnije, zaposlila se kao reditelj u istoj redakciji. Sa Pavlom Jankovićem Šoletom osnovala je prvo privatno pozorište u Vojvodini  „Vesela kornjača“ 1990. godine, čiji je direktor i danas. Svake godine, pozorište je sudomaćin „Raspustilišta“, manifestacije kulture i obrazovanja za decu na Novosadskom otvorenom univerzitetu, a Nevena Radaković je scenarista i reditelj. Pozorište je uvek tamo gde treba potvrditi ljubav prema deci, prirodi, prema svemu što je lepo i plemenito zbog čega i sarađuje sa Akademijom umetnosti, Zmajevim dečjim igrama, Pokretom gorana Novog Sada...dok polaznici Škole glume nastupaju u svim medijima: u pozorištu, na filmu,  radio-dramama i tv-serijama za decu. Paralelno sa radom na RTV Vojvodini, Nevena je pisala brojne radio drame za decu od kojih su napoznatije „Cipelice“, „Gde su moje kupine“, „Dobro jutro, Pipi“, „Pazi, puca led“...a reditelj je preko dve hiljade. Od 2005. godine, nakon gašenja Dramskog programa RTV Vojvodine, Nevena Radaković radi kao reditelj u Informativnom programu Televizije Vojvodine. Kao majka desetoro dece potpuno je posvećena porodici, a sve profesionalne aktivnosti se prepliću sa privatnim. Kako kaže, svet knjiga, čarolija nauke, bliski susreti sa umetnicima, ili nešto sasvim drugo, odredili su budućnost njenog zanimanja, a najbolje se oseća kada radi sa decom i stvara za njih. 

Kada ste i zašto počeli da stvarate za decu?
- Ceo moj život je u vezi sa radom sa decom. Da li ja to radim uspešno ili ne, ne znam. Time sam počela da se bavim spontano. Još na akademiji sam u radiju počela da vodim dramsku grupu jer je tada oformljen dramski program, pa sam se u okviru njega bavila edukacijom i bilo je vrlo zanimljivo. Prenosila sam na decu ono što sam do tada znala u vezi sa pozorištem kao i svoju ljubav prema pozorištu pa i ostalim medijima. Sve se to pretvorilo u igru, neku zanimljivu situaciju, zanimljivo druženje i tokom godina rada je bilo veoma zanimljivo, ali i korisno, jer sam i tu mogla da osluškujem šta deca zapravo žele da vide u medijima, koje teme ih interesuju. To mi je najviše pomoglo da kasnije pišem za decu i radim predstave.

Kako ste odlučili da pokrenete privatno pozorište?
- Ono je nastalo iz potrebe da se stvori medijski prostor gde će deca imati svoju scenu. Ali tako da sama kreiraju predstave prolazeći kroz školu glume i, s druge strane, da budu gledaoci, i samo u tom slučaju mogu biti odrasli glumci. Ove godine „Vesela kornjača“ puni 18 godina. Davne 1990. godine ušli smo u jedan smeli poduhvat osnivanja privatne prakse pozorišta što do tad nije bio slučaj i opstali smo do danas. To je porodično pozorište, ali veoma profesionalno. Iako postoje predstave za odrasle, u poslednjih desetak godina najviše su namenjene deci. U okviru pozorišta postoji i Škola glume koja funkcioniše već sedam godina. Osim toga „Vesela kornjača“ je i domaćin na „Raspustilištu.“ To je manifestacija obrazovanja i kulture u okviru koje radim kao reditelj i scenarista već dvadeset godina i traje obično tri do četiri nedelje koliko i zimski raspust. Imamo jako puno gostiju i na njoj se deca pojavljaju i kao učesnici.

Da li su glumci u pozorištu odrasli ili deca?
- Ima i jednih i drugih. Deca aktivno učestvuju i kao glumci i kao gledaoci. Pošto smo mi profesionalno pozorište, naši glumci su svi glumci na svetu. Možemo da ih angažujemo po projektu. Kod nas nijedan glumac nije stalno zaposlen, nego su prisutni kada su nam neophodni u aktuelnom projektu, i ne samo glumci nego i scenografi, kostimografi i akademski slikari ili kompozitori. Veliki problem je što ne postoji zakon o pozorištu pa se još uvek radi po zakonu iz 1956. godine. Ne postoji zakonska regulativa koja će reći šta jedno profesionalno pozorište mora da ima.

Zašto se radio drama izgubila kao žanr? 
- Radio drama je ukinuta kao redakcija jer je došlo do reorganizacije RTV Vojvodine što nije smelo da se dogodi. Tada je to bila politika kuće, ali se predugo čeka da ona ponovo oživi kao redakcija. Postoji prazan prostor kad je reč o uticaju medija na dete, odnosno o njihovom učestvovanju u medijima. Radio je intelektualni medij i treba da se razvija, pa je potpuno neverovatno da već pet godina ne postoji radio drama nego se reprizira ono što je nekada snimano, a problem je i što su to nekadašnje teme. Postavlja se pitanje gde je ono što je sad aktuelno i ono što je radio morao da ostvari u proteklih pet godina. Takođe se pitamo šta sa onom decom koja nisu živela radio dramu, kod njih će uvek postojati prazan prostor.

Koje su mogućnosti za ponovno uvođenje dečije radio drame?
- Na RTV Vojvodini pokušavamo da oživimo i dramski i dečiji program, a u romskoj redakciji planiramo da pokrenemo dečiji program namenjen njihovim potrebama, interesovanjima. Ne nudimo samo teme o kojima odrasli misle da deca treba da znaju. Ovaj projekat podrazumeva multikulturalnost i saradnju tako da će deca biti bogatija za jedno iskustvo i moći će da prate šta se u drugim kulturama događa. S obzirom na to da u RTV Vojvodini postoje redakcije na 11 jezika mi smo u mogućnosti da kreiramo programe kojima ćemo da utičemo na sazrevanje i razvoj dečije psihe.

Da li biste opet radili radio drame?
- Naravno da bih. To je vrlo interesantan medij, to su zvučne slike. To je stvaranje, razvijanje mašte, mogućnost da se doživi jedan novi svet koji je mnogo lepši od stvarnosti. Nikad ne bih to menjala. Teme za odrasle nisu zanimljive u odnosu na dečije. Uvek bih prvo birala rad sa decom.

Koliko se današnja deca razlikuju od one za koju ste vi stvarali ranijih godina?
- Danas su se izgubila obeležja deteta koja su postojala kad je moja generacija bila mala. Mi smo tada više bili deca nego što su to današnja. Danas se dete rodi i već zna da koristi kompjuter, što nije loše ako se upotrebljava na pravi način, ali ne sme ni da se zaboravi ono „Leptiriću šareniću.“ Deca treba da znaju i ono na čemu smo mi odrastali, čika Jovu Zmaja i slično. To treba da znaju jer su tu pokazane prave vrednosti poput drugarstva, poštovanja starijih, iskrenosti, poštenja. Nažalost, takve vrednosti su se izgubile. Zato je zadatak medija da uvek pokušava da povrati izgubljeno.

Prilikom pisanja za decu da li ste se vodili istraživanjima i saznanjima iz oblasti nauka poput sociologije, psihologije deteta i slično?
- Naravno, jedno je ono što se može uraditi iskustvom, ali to mora biti utemeljeno na nečemu što su drugi ustanovili. Ne može teorija bez prakse i obrnuto. Uvek sam konsultovala psihologe i pedagoge. Kad je pozorište igralo po vrtićima uvek smo razgovarali sa pedagozima, šta je to što decu interesuje, na šta najviše treba obratiti pažnju. Takođe, kad pišem predstavu, prvo pričam sa svojom decom i sa njihovim drugarima da vidim šta ih interesuje i od toga treba da krenemo. Zašto bismo se bavili nekim temama koje su prevaziđene?

Osim teorije, čime ste se još rukovodili kako biste predvideli da li neka predstava može da „prođe“ kod dece?
- Ponekad je bilo neophodno da kolege dođu kod mene kući kako bismo vežbali predstave. Pošto imam decetoro svoje dece, skoro uvek je neko od njih bilo u ogradici i posmatralo nas dok vežbamo. Mi bismo obraćali pažnju na njihove reakcije. Ako dete pažljivo prati šta radimo, znali smo da je zanimljivo. Čim bi počelo da se meškolji i traži drugu zanimaciju, taj deo bismo menjali. Znali smo da će tako biti i u punoj pozorišnoj sali. 

S kim je teže sarađivati, odraslima ili decom?
- Odrasli su teži za saradnju. Najlepše je raditi sa decom, najiskrenije se osećam kad radim sa decom i kad sam njima okružena.

A za koga je teže stvarati za odrasle ili za decu?
- Teže je stvarati za decu jer su ona iskrena i kod njih nema milosti. Ona nemaju naše iskustvo i reagovaće intuitivno. Uvek treba razmišljati šta je to što će ih dovesti u pozorište ili pred ekran. Onaj ko se obraća deci mora biti jako obazriv jer ono što im se tada kaže, ostaje u njima. Mora im se na pravi način obratiti, nema lažnog moralisanja,  lažnih tema. Zato je pozorište moćno oružje u edukaciji, kao i televizija, koja treba da usmeri dete da gleda ono što je u skladu sa njegovim uzrastom. Iako je uvedeno ograničenje do koje godine deca smeju da gledaju neki program, niko se toga ne pridržava. Ali je ipak i to skroman pokušaj. Andrić je rekao: „Sve Drine su krive,“ ali nikad ne treba prestati ispravljati te Drine.