foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

5* - 5 sa zvezdicom

Marina Felicija Munteanu: Deca znaju mnogo više



Razgovor vodila: Sanja Kunarac
Tekst uredila: Sonja Đukić

Da su deca intuitivnija, da je njihovo oko bolji posmatrač od oka odraslog čoveka, da je dete večita inspiracija, ali i da to isto dete živi u vrlo nezgodnom, modernom vremenu, potvrdiće nam višegodišnji rad i iskustvo Marine Felicije Munteanu. Rođena je 2. decembra 1945. godine u Vršcu, gde je završila gimnaziju. U Beogradu je studirala opštu književnost na Filozofskom fakultetu, a pohađala je i novinarsku školu pri Institutu za novinarstvo 1976 godine. Od 1970. živi u Novom Sadu. Radila je na Radiju Novi Sad kao urednik rumunske redakcije i na televiziji u emisijama na rumunskom jeziku. Uređivala je i vodila dvojezičnu emisiju „Kulturna panorama“ na rumunskom i srpskom. Autorka je pet dokumentarnih filmova na Televiziji Novi Sad, od kojih je „Venac ljubavi“ na festivalu u Portorožu otkupljen za sedam zemalja.

Piše i objavljuje pesme i priče. Među njenim radovima ističu se pesme „Iznad živog peska“ (1975), „Druga dvorana“ (1978), „O samoći“ (1981), „Deset amblema sa tvojim likom“ (1985), „Mačor sa svojom mačkom“ (1988), „Ako mene pitaš“ (1999) i priča „Veseli, tužni Krokiji“ objavljena 1976. godine.  Pesme Felicije Munteanu prevođene su na nekoliko jezika. Kao moderan lirski pesnik, njeni stihovi osciliraju između fikcije i realnosti. Lirska proza donosi svežinu i originalnost u modernoj književnosti Rumuna. Napisala je i prvi roman kod nas za decu na rumunskom jeziku, „Nikuov roman“ (1986), za koji je dobila nagradu. Dobitnik je značajnih priznanja, nagrade „Ivo Andrić“ za ciklus novinskih priča u Sarajevu 1984. godine i „Ethos“ koju joj je Radiodifuzija Rumunija u Jašiju dodelila 1998. za negovanje vrednosti kulture i umetnosti putem modernih medija. Izdavačka kuća „Libertatea“ u Pančevu dodelila joj je nagrade za priče 1976. i za pesme 1981. godine.

U novinama, časopisima i na radiju, objavila je preko 200 reportaža, putopisa i intervjua. Vodila je razgovore sa Kosta Gavrasom, Duškom Radovićem, Miodragom Pavlovićem, Danilom Kišem, Desankom Maksimović... Član je „Društva književnika Vojvodine“ od 1977. godine, a od 1978. i „Društva novinara Vojvodine“. Omladinska tribina“ je časopis za mlade na rumunskom, koji je pokrenula zajedno sa svojim mužem, takođe poznatim novinarom Teodorom Munteanom, 1972. godine u Novom Sadu. Marina Felicija Munteanu je neko ko je ostavio trag u medijima za decu, prvenstveno svojim radom na radiju i televiziji Novi Sad. Poznata je i kao pisac poezije i proze za decu, ali i odrasle, a kako sama kaže, jedno od dražih priznanja joj je nagrada „Ivo Andrić“.

Koliko je teško pisati za decu?
- Stanislavski je govorio da je pisati komade za decu isto što i pisati za odrasle, samo malo teže. Tako je i sa poezijom, jer mnogo štošta može da izgleda usiljeno. Duško Radović je rekao da je dete čovek u kratkim pantalonama. Sa deset godina ono može biti veoma zrelo, kao čovek sa dvadest. Deca mnogo brzo sazrevaju, nažalost u vrlo surovim i nenormalnim uslovima, što će ostaviti bolne tragove na razvoj njihove psihe, i jedino što može da ih spase je bogatstvo i lepota umetnosti, ako budu naišli na prave pedagoge. Danas vlada jedna ogromna praznina i nemoć da se prava vrednost prepozna. Muzika koju slušaju mladi ljudi može biti savremena muzika, ali ne sme biti i prostačka i neukusna jer će to uticati i da takvu literaturu čitaju, da se tako i oblače.

Kako ste se pripremali za rad sa decom?
- Ja sam psihologiju čitala još kao devojčica od petnaest godina, to me je jako zanimalo. Osim toga, volela sam decu i ona su mene zavolela. Bilo je vrlo zanimljivih slučajeva kada su bile književne večeri i mališani bi trebali da postave pitanje, a oni bi samo zamolili da im pročitam još jednom ''onu'' pesmu. Onda smo zajedno učili pesme napamet, što je zaista veća satisfakcija od književnih večeri za odrasle. Jer ako pogledate velikane poput Emila Sorjana, koji je bio sjajan stilista i filozof, pa jednog od najvećih apstraktnih vajara dvadesetog veka Konstantina Brankuzija, videćete da tu uvek negde čuči jedno uplašeno dete. Deca kada kažu neku stvar, ona je suštinska. Za razliku od nas, oni idu u samu srž svake situacije i nema boljeg posmatrača od njihovog oka jer će videti ono što slikarovo neće. Sjajna su inspiracija i ponekad razmišljam da je trebalo da se isključivo bavim dečijom poezijom i prozom.

Šta je zanimljivo što ste naučili o deci?
- Dok sam za njih snimala predstave, radijske i televizijske, i dovodila ih u studio, jer sam i u najozbiljnijim emisijama imala goste decu, shvatila sam da su veoma zrela. Zanimljivo je raditi sa decom i za decu, ali mislim da se danas pojavljuje jedna vrsta nekontrolisane agresivnosti. Mi živimo u godinama neizvesnosti od ratova, u političkim prepucavanjima i ta negativna energija mora da se ispolji i kod deteta, osim ako nije zaštićen tako da se veoma intenzivno bavi umetnošću ili sportom, što spušta jedan zastor u odnosu na spoljni svet. Porast drogiranja kod mladih ljudi jeste tema moje sledeće knjige, i mislim da će ona možda biti revolucionarnija u odnosu na ono što se sada piše i da bi mogla da ima veliki odjek.

Kako ste se postavljali  prema deci, kao novinar ili više kao roditelj?
- Ponašala sam se kao svaki pesnik, a elemenat majčinskog se ogleda u ljubavi prema tom malom čoveku.

Kako je izgledao vaš rad na televiziji?
- Moja želja je bila da napravim portret Mike Antića. To datira od jedne književne večeri u pozorištu Sterija u Vršcu, kada sam prvi put čitala na sceni, gde je pored Antića bila i plejada pisaca kojih sam se ja plašila. Onda je on prišao i spontano me pitao kakva je to trema, sa namerom da me opusti. To je meni mnogo značilo i čim sam počela da radim na televiziji, odmah sam pomislila da bih pravila emisije sa Antićem. Međutim, to su radili drugi, njegovi prijatelji. Ja sam sa Pavlom Popovićem radila za radio dvočasovni portret Danila Kiša i Meše Selimovića, a sa Momom Kaporom sam imala sjajno iskustvo i veoma lepu emisiju, zato što je on shvatio suštinu dečje psihologije.

Kakva je bila koncepcija vaše radijske emisije?
- Imala sam seriju emisija o ljubavi, zatim o tome šta je škola. Deca su  bila vrlo složna da je škola veoma dosadna, da je gnjavaža. To su govorili i vukovci i ponavljači i đaci raznih interesovanja. Mada sam imala i one koji su govorili da je najveće uzbuđenje spremati se za školu, uzeti torbu ma koliko da je ona teška. Jedna grupa je tvrdila da je najlepše kada je veliki odmor i svi budu zajedno. Činjenica je, kada sam imala dvočasovnu emisiju za odrasle, i kada bi bio književni konkurs, da su se javljali mališani koji su znali sve odgovore. Deca znaju mnogo više nego što mi slutimo, intuitivniji su, sačuvala su onu prvobitnu spontanost i još uvek žive sa nadom.