foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

5* - 5 sa zvezdicom

Geza Lenert: Najlepši je rad sa decom



Razgovor vodila: Stanka Janičić                                                                                                                                                                  Tekst uredila: Jelena Šarenac

U vreme kada se televizijske stanice nadmeću u tome ko će zanimljivije sadržaje ponuditi publici i kada dolazi do ekspanzije elektronskih medija, čini se da je pisana reč zapostavljena. Pogotovo u sadržajima namenjenim najmlađim gledaocima. Manjak dobrih, edukativnih emisija i tekstova za naše najmlađe rezultuje manjkom interesovanja za štampane medije uopšte. Geza Lenert je pokušao da zainteresuje decu sa ovih prostora da čitaju na svom maternjem jeziku i pružio im priliku da svakog četvrtka tokom školske godine čitaju radove odraslih novinara i svoje sastave, pesme i vesti u jedinom dečjem nedeljniku na mađarskom jeziku na ovim prostorima. Njihov dobar drug je „Jó Pajtás“.

Geza Lenert (Géza Lennert) rodjen u Budimpešti, 24. avgusta  1952. godine. Osnovnu školu i Hemijsko-tehnološku srednju školu završio je u Novom Sadu (1971). Izučio fotografski zanat (1977), zatim na Višoj tehničkoj školi  u Zrenjaninu stiče zvanje inženjera hemijske tehnologije (1978). Kao samostalni fotograf, novinski fotograf  i novinar radi gotovo tridesetak godina: asistent snimatelja u televiziji „Novi Sad“ (1979-1981), novinar-fotoreporter u redakciji „Jó Pajtás“ (Dobar drug), a od 1981. direktor je „Amicus - doo Jó Pajtás“ , izdavača dečjih listova na mađarskom jeziku u Srbiji - „Jó Pajtás“ i „Mézeskalács“ (Medenjak) od 1996, a glavni i odgovorni urednik listova „Jó Pajtás“ i „Mézeskalács“ od 2000. U medijima za decu radi već 27 godina. Nagrađivan je brojnim nagradama i priznanjima.

Možete li da nam kažete nešto više o istoriji i značaju ovog medija za decu mađarskog  govornog područja?
- „Jō Pájtás“ je dečji list na mađarskom jeziku, koji izlazi nedeljno. To je jedini dečji nedeljnik na svetu koji izlazi na  mađarskom jeziku. Ima i drugih novina za decu u Mađarskoj i okolnim zemljama ali to su sve listovi koji izlaze mesečno, tromesečno ili možda još ređe a „Jó Pajtás“  je jedini koji izlazi nedeljno i to već punu 61 godinu. Prvi broj našeg lista izašao je 1. januara 1947. godine i to je bio najlepši novogodišnji poklon za mađarsku decu u Vojvodini u to vreme. Naravno, taj časopis nije izgledao ovako kao što danas izgleda. Vremenom je evoluirao, 60-ih godina je promenio naziv u „Jó Pajtás“- što znači dobar drug, a dotad su to bile „Pionirske novine“. Današnji naziv je sa jednog  konkursa, ne znam koliko kilograma čokolade je bila prva nagrada. Novine su tada postale sadržajnije, lepše i interesantnije za decu. Koncepciju lista čini jedna trećina zabavnog sadržaja, jedna trećina edukativnog i jedna trećina informativnog. Informativni sadržaj ne čine informacije iz dnevne štampe: iz našeg lista deca nisu mogla da saznaju da postoji neki rat u njihovim okruženju, o tome dovoljno čuju iz drugih izvora. To nije tema kojom mi treba da se bavimo. Mi treba njihov život da učinimo lepšim, sadržajnijim i da ih nečemu naučimo a  to što pokušavamo da ih naučimo jeste da čitaju na svom maternjem jeziku.

Koliko godina već radite kao dečji novinar?
- U  „Jó Pajtás“-u  radim već 27 godina, mada nije to moja prva veza sa ovim listom. Moja mama je ovde radila i ja sam se kao dete igrao u ovoj zgradi. Ona me je na sve načine odvraćala od ovog posla pošto ovo nije perspektivan posao jer se broj dece smanjuje. Asimilacija čini svoje.

Kako je raditi sa decom?
- Najlepše je raditi sa decom, samo da ima para. Kada ima para onda sve to lepo ide. Međutim, ovde su postojale i još uvek postoje razne transformacije. Stalno neko nešto transformiše, pokušava da promeni na bolje, ali sve te promene su teške i naši živci i zdravlje trpe.
 
Šta je sa današnjim edukativnim programima na manjiskim jezicima i uopšte edukativnim programima za decu?                                         - To ne postoji.Škola treba da bude najedukativnija institucija. U moje vreme, u svakoj školi su postojale razne sekcije: dramska, literarna,književna, tehnička  itd. Danas toga nema. Tada je bilo mnogo više zabavno- edukativnih sadržaja za decu.

Decenijama radite sa decom. Možete li mi reći u čemu  i koliko se razlikuju deca s početka vaše karijere od današnje?
- Jako je velika razlika. Ta deca su, tada, kada sam ja počeo da radim, čitala i za njih je štampano štivo bilo neka vrsta svetinje a danas su to internet i televizija. Na žalost, ne ona kulturna i pametna televizija već raznorazne šund televizije. Onome ko gleda Discovery i National Geographic opraštam pošto i ja spadam u tu grupu ali ne i gledanje besmislenih kvizova u kojima ljudi pokazuju beskonačno neznanje i besmislenih serija koje deca gledaju po ceo dan. Isto to postoji i na mađarskom jeziku tako da to i naša deca gledaju i zaluđuju se. Jedino što je korisno od gledanja mađarskih televizijskih stanica je jezik, koji je bolje očuvan tamo gde se gledaju te televizije. Mi se borimo i za to, u „Jó Pajtás“-u ne sme da bude jezičkih grešaka jer mi smo ipak edukativni. Deca uče od nas.

Osim razlika u novinarskom stilu, u čemu  se još novinarstvo za decu razlikuje od novinarstva „za odrasle“?
- Prvo je razlika u temama, jer odrasle zanimaju dnevno- političke teme, zanimaju ih tračevi, zanimaju ih kako će pare zaraditi i da li će pasti Vlada a nas se to uopšte ne tiče niti se tiče naše dece. Itekako nas to kači u životu ali u novinama se to ne vidi. Pisati za decu je teže nego za odrasle. Kada angažujemo nekog iz drugih novina da radi kod nas nešto, ili honorarno ili da zameni nekog, imamo problem jer prvo taj neko mora početi da piše tako što će jedan nepoznati pojam objasniti sa druga tri nepoznata pojma.Vrlo je teško pisati tako da to deca razumeju. A i kod nas je veliki raspon u uzrastu, pišemo za decu od trećeg do osmog razreda.

Da li deca pišu za vaš časopis?
- Deca pišu na dva načina. Šalju nam vesti iz njihovih sredina, to su naši mali dopisnici s kojima smo često držali sastanke, i za njih smo ranije organizovali celodnevne programe u školama u Senti, Subotici i istovremeno smo ih edukovali a danas za to nema para. Sad s njima komuniciramo preko novina i ponekad lično. A drugi način sarađivanja sa decom jeste redovno objavljivanje njihovih sastava, pesmica, likovnih radova koje nam šalju.

Da li ste se posebno pripremali za rad sa decom, tj. čitali neku stručnu literaturu?                                                                                      - Stalno se dokvalificiramo jer to nije nešto što može preko noći da se nauči a pogotovo nije nešto što može iz udžbenika da se nauči- za taj posao treba imati osećaja i usavršavati se kroz praksu.

Šta mislite da li je novac odnosno tržište uništio obrazovne  programe za decu?Konkretno u našoj zemlji?
- Ne mislim da je tržište već politika. Država ne vodi o tome brigu. Ne postoji ministarstvo za decu ni kod nas ni u Mađarskoj. Postoji ministarstvo za omladinu i kada ja njih pitam iz tog ministarstva gde spadaju deca, oni ne znaju- te u socijalno staranje, te u porodicu, uglavnom dece nema. Isto tako i u Mađarskoj, imali su jedno vreme ministarstvo omladine, pa onda ministarsvo za decu i omladinu ali to „deca“ je samo stajalu u nazivu. Nikada se nijedan konkurs nije odnosio na finansiranje nekih projekata za decu. Opšta nebriga.

Decu su mnogo naučila od vas. Da li ste vi nešto naučili od dece?
- Naučio sam tu iskrenost od njih. Oni dok su mali, tu do petog, šestog razreda, oni su otvoreni i iskreni. Moja supruga je predavala u osnovnoj školi pa sam je jednom pitao kada se deca pretvaraju u te opake odrasle ljude i nakon ozbiljne analize došli smo do zaključka da se to dešava negde u sedmom razredu. Onda počinju da slede neke negativne uzore.