foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

5* - 5 sa zvezdicom

Ana Nikulina Ursulesku: 20 godina na poklon



Razgovor vodila: Nina Bobić
Tekst uredila: Jelena Šarenac

Preko dvadeset godina radi kao urednica radijskih dečijih emisija na rumunskom jeziku, piše pesme i priče za decu. Ovi dani svakako nisu laki za nju, međutim, jedino ljubav prema deci motiviše je da nastavi sa svojim radom. Njen posao zahteva veliki trud, ali kako kaže za nju nema veće nagrade nego kad neko dete pohvali njenu emisiju. Ana Nikolina Ursulesku je rođena 1957. godine u Uzdinu, gde je završila i osnovnu školu. Gimnaziju „Borislav Petrov-Braca“ završava u Vršcu, a Pravni fakultet u Novom Sadu. U Radiju Novi Sad radi punih dvadeset godina. Prvu pesmu objavila je u dečijem časopisu „Bucuria copiilor“ sa jedanaest godina. Dobitnik je treće nagrade na jugoslovenskom Omladinskom festivalu poezije u Vrbasu, a učestvovala je i na jugoslovenskim festivalima poezije u Ohridu, zatim u tadašnjem Titogradu na „Majskim rukovanjima“, u Bijelom Polju na „Ratkovićevim večerima poezije“, na „Mladoj strugi“...

Ana Nikulina Ursulesku je autor dve zbirke pesama: „Soare cu dinţi“ -  „Zubato sunce“ ,  Libertatea, Pančevo, 1982 i  „Soarele mofturos“ – „Ćudljivo sunce“ ,  Libertatea, Pančevo, 1991. Autor je i zbirki kratkih priča: „Cu soarele-n crestet“ – „Sunce na temenu“, Libertatea, Pančevo, 2006, zbirka kratkih priča autobiografskog karaktera, zatim  „Soare, bună dimineaţa“ – „Dobro ti jutro, sunce“, SLR, Novi Sad, 1998, nastala je iz tekstova pisanih za dečiju emisiju „Dobro jutro, devojčice, dobro jutro, dečaci!“ i Putopis „Putevima Egipta“, tekstovi pisani za emisiju iz turizma, rumunske redakcije RNS
Njene priče i pesme su uključene u osam Antologija rumunske književnosti iz Vojvodine, koje su izašle iz štampe ovde ili u susednoj Rumuniji. Njene dečije pesme uključene su u udžbenike rumunskog jezika za đake osnovnih škola koji prate nastavu na rumunskom jeziku. Prevodila je sa srpskog „Urnebesnu tragediju“, Dušana Kovačevića,1991, a za potrebe Dramskog programa RNS: „Golicavog cara“, Pavleta Jankovića Šoleta, zatim „Čekajući mamu“, Miroslava Sopke i „Bele mrave“, Borislava Atanackovića.

Kao glumica-amater dobitnica je mnogfih nagrada na Pozorišnim danima Rumuna i na regionalnim i pokrajinskim takmičenjima amaterskih pozorišta. Igrala je u pozorištu i na filmu (sarađivala sa režiserima: Marija Marić, Julijan Ursulesku, Želimir Žilnik), na televiziji (sarađivala sa režiserima: Julijanom Ursuleskuom i Sinišom Reljinom) i u radio-dramama Radio Novog Sada (sarađivala sa režiserima: Virđinija Marina Guzina, Zlatan Dorić...). Urednica je u redakciji programa na rumunskom jeziku. Po zvanju pravnik, po opredeljenju novinar, a po afinitetima urednik dečijih emisija preko dvadeset godina. Učestvovala u više navrata na nacionalnim takmičenjima jugoslovenskih Radio-stanica. "Lepota je umeti se smejati“ – dokumentarna reportaža o deci izbeglicama sa ratnih područja sa kojom je konkurisala na jugoslovenskom Festivalu Radio ostvarenja na Brezovici, 1995. godine, kada je proglašena i najboljom dečijom emisijom u RNS.
Na konkursu matične kuće 1990. godine pobedila je reportažom o prvom celovečernjem rumunskom igranom filmu „Slomljena mladost“.
Prvi put izlazi na internacionalna takmičenja Radijskih kuća 2002. godine, kada u Užgorodu (Ukrajina), na 4. Festivalu „Moj rodni kraj“, emisija „Ja sam mali kolinđaš“ (dokumentarna reportaža) dobija III mesto – Grand Prix. Na istom Festivalu u Užgorodu  za „Vlati i niti rumunskog melosa“ (čiji je autor zajedno sa novinarkom Virđinikom Žuržovan) 2004. godine dobija Nagradu za očuvanje nacionalnog identiteta.Za istu emisiju nagrađena na Festivalu reportaža u Somboru „INTERFER 2004“.

Autor je mnogobrojnih scenarija za emisije Rumunske redakcije TVNS, a koautor je igrano-dokumentarnog filma o pozorišnoj umetnosti ovdašnjih Rumuna „Tovar pripovesti ili Šta se može kad se ljudi slože“ u režiji Julijana Ursuleskua. Trenutno čeka izdavača za prevod zbirke priče za decu „Zimske bajke“, Ahnete Bučko-Paparhaj i za dramski tekst „Hadersvild“, Uglješe Šajtinca, zatim  „Paradoks“, Nebojše Romčevića i „Nora-danas“, Mira Gavrana (dramske tekstove je prevela zahedno sa Julijanom Ursuleskuom). Ana Nikulina Ursulesku je dobitnik značke Kulturno prosvetne zajednice (KPZ) Srbije za 1998. godinu  na predlog rukovodstva Radio Novog Sada.

Recite nam nešto o vašim počecima na Radiju Novi Sad i zbog čega ste se odlučili baš za dečiju emisiju?
-To je počelo odmah  kada sam došla u radio, nekako sam znala da ću da radim u kulturnoj rubrici, a želela sam strašno da radim sa decom, mada se to kosi sa mojoj profesijom pravnika. Zbog ove naše divne profesije, moram da kažem jednu stvar, ništa ne može zameniti tu radost kad završiš emisiju i kad znaš da si napravio nešto što valja i kad znaš da je dovoljno da ti makar samo jedno dete kaže da je slušalo i da to voli, ja mislim da je to dovoljna  nagrada za jedan dan, jedan mesec ili koliko već možemo ili koliko nam dozvoljavaju uslovi da radimo jednu emisiju. Jer mi stvarno ne radimo u uslovima  u kojima radi Zapad i sigurno ne radimo onako kako se oni pripremaju i kako oni urade jednu dobru emisiju, čak ni one za takmičenje. Mi radimo u mnogo skromnijim uslovima.

Koliko često se emituje  vaša emisija i kakav je njen sadržaj?
- Rumuni trenutno imaju jednu dečiju emisiju od 50 minuta, emituje se petkom u jedan, a od 7. aprila menja se termin pa će to biti od dvanaest sati. Inače, emisija je mozaičkog tipa i kad se radi standarno onda se radi po nekim temama. Rubrike pokrivaju teme za najmanju decu, jer deca koja idu u obdanište već slušaju,  pa do ozbiljnijih tema.  Bio je neki period dobar za sve nas u radiju kada su deca odlazila ranije u školu da bi slušali tu emisiju. Rečeno mi je na par mesta , recimo u Banatskom Novom Selu da je to bio ritual, što me je jako radovalo. Nisu sve emisije mozaičkog tipa, postoje specijalne emisije koje se rade ili kada je u pitanju neki praznik veliki ili kada je u pitanju dete ili učenik kojeg treba predstaviti. A, postoje i drugačije emisije koje se bave postankom sveta,  a to je ispričano u obliku legendi koje sam pronašla o stvaranju sveta, o flori i fauni, pa sve  do legendi o kraljevima iz srpske ili rumunske istorije. Sa druge strane emisija se bavi književnošću za decu,  tako da sam u toku prošle i pretprošle godine obradila antologiju rumunske poeziju za decu u četiri emisije. Radila sam i predstavljanje drugih pesnika za decu  i ljudi koji se bave decom.  Za pedeset godina radija, smislila sam jednu seriju emisija o ljudima koji rade na našem radiju, bilo da taj neko piše muziku za decu ili radi dečiju emisiju , tako da sam u svakoj redakciji pronalazila nekog o kome bih radila jednu emisiju.  Trenutno radim i na prevodu nekih pesama za decu  Dragana Radulovića.

Kako ocenjujete trenutno stanje  u medijima za  decu , prepoznajete li tu samo trku za novcem ili vidite kod nekih vaših kolega zaista i iskrenu želju za nekim kvalitetnim radom?
- Sve su ređi ljudi koji u prvi plan stavljaju interese dece, čini mi se da se radi dosta onako površno, iako je to možda prejaka reč, ali ili se ide u jednu krajnost gde je bitna samo zabava ili idemo u drugu krajnost da popujemo deci, što opet ne valja. Treba naći neku sredinu da oni upijaju te informacije koje im dajemo,  da to bude u nekoj lepoj formi. Trebalo bi da imamo uvek povratne informacije o tome kako oni to prihvataju,  jer možda grešimo, ali to onda treba priznati i krenuti iz početka. Ja smatram da ipak trebamo pružiti neke savete, bilo kako da ih umotamo, ali bitno je da svaka emisija ima neku poruku i to ako je moguće pozitivnu. Da ih učimo ljubavi, razumevanju, toleranciji, zato što toga sve manje i manje ima, a treba krenuti od njih. Smatram da nacionalnosti jako malo pažnje posvećuju deci. Mislim da bi puno više trebalo raditi za decu da bi nešto promenili, jer čini mi se da su trenutno na marginama društva, a to oni svakako ne zaslužuju. Ja mislim da je raditi za decu nešto najlepše, najpoštenije, najiskrenije i jako teško ustvari.

Od novinarstva, kažu novinari, teško se živi, a da li je novinarima koji rade za decu negde još teže, da li su oni u gorem položaju u odnosu na svoje kolege koji se bave nekim drugim temama?
- Verovatno da, ja za sebe ne mogu reći pošto ne radim samo to. Pored toga bavim se pozorištem i filmom, a to radim sa puno ljubavi, do nedavno sam uredjivala vesti, a to je nešto što manje volim, ali morala sam to da odradim, a svi znaju kakve su plate novinara. Mislim da svi koji smo ostali u radiju uglavnom smo ostali iz nekog  entuzijazma, čekamo neka bolja vremena, neke bolje plate, u međuvremenu radimo prema savesti.

Da li ste u vašem okruženju naišli na nerazumevanje za vaš posao, možda čak i od strane kolega u smislu da dečije emisije su nešto što je manje bitno?
- Jako puno ljudi razmišlja tako, da je to manje bitno.  Mislim da je takvo mišljenje ranije bilo prisutno, međutim, moje emisije su bile nagrađivane na razno raznim stranama i možda je zbog toga rejting tih emisija porastao. Ja se strašno radujem kada me, sad već odrasla deca, sretnu i kažu: vi se mene ne sećate, ja sam tada bio peti razred, a vi ste došli... I tako krene priča. Ima generacija koje sam pratila od prvog razreda osnovne škole, pa sve do negde devetnaest godina.

Rekli ste da ste završili prava, a radite dečije emisije, jeste li se na neki način pripremali za taj rad sa decom ili ste osecali da ste prosto rodjeni za taj posao?
- Verovatno jesam rođena za taj posao, jer se nisam pripremila ni na koji način, jednostavno sam osetila da imam šta da im kažem. Inače sa jedanaest godina sam počela da pišem, pa možda je to neki put koji me je vodio do toga. Znam da sam studirala pravo jer je to otac želeo, a da sam birala verovatno bih izabrala rumunski jezik ili režiju.

Kada biste mogli u ovom trenutku da promenite nešto u dečijim emisijama vaših kolega, šta je to prvo šta biste uradili, od čega bi krenuli?
- U prvom redu deca bi bila prisutnija u emisijama, nekako mi nije dovoljno to da ih snimam po terenu i to samo kad ima para, nego bih ih dovela da zajedno uradimo emisiju. U jednom trenutku, za ovih dvadeset godina rada, ja sam imala u Novom Sadu generaciju koja je mogla da mi pomogne. To su bila deca koja su gostovala u emisijama, a čak i neki put i vodila emisije, ali to je bila samo jedna generacija. Posle toga, kao da ima manje dece koja govore rumunski, ali u svakom slucaju trenutno ne mogu naći nijedno dete da dođe da recituje pesmicu na rumunskom.

Kako ste do sada pronalazili decu sa kojom ste radili,  da li je postojala neka saradnja sa školama?
- Ja sam na terenu jednom nedeljno, znači jako često. Dok je bilo novca i dok se to moglo, zajedno sa sve tehničarima išli smo bar jedanput godišnje u jednu rumunsku školu  gde bismo napravili jednosatnu emisiju i to se pokazalo kao dobro, jer uvek sam znala šta se dešava. Pored toga, pratila sam i dečije folklorne i recitatorske festivale, ali do pre dve godine, jer od tada više nema novca da se ide na teren i da se snima. Mi očekujemo od te dece da nas sutra zamene, da završe neke škole, da umeju da pričaju rumunski, jer uticaji medija su sve agresivniji i deca sve manje govore maternji jezik. Gubi se osecaj pripadnosti jedne nacjie i imam utisak da su ova naša deca sve više kosmopoliti i to jeste normalno i treba da bude tako, ali ja mislim da ipak treba gajiti i maternji jezik.

Kako gledate na svoj posao u budućnosti, je l’ čvrsto ostajete u dečijim medijima ili ipak imate neke druge planove?
- Po mojoj želji ja nikad neću napustiti ovu dečiju emisiju, zato što je to jedan deo moje ličnosti, neka moja potreba i volela bih da ostanem da to radim do penzije. Pisati za decu sigurno hoću i posle odlaska u penziju. Drago mi je što su se neke stvari pretvorile iz reči u slova, jer u jednom trenutku sam pisala tekstove koji su išli u emisiji koja se emitovala dve godine, nakon toga iz tih tekstova je nastala knjiga koja se puno čita, što me jako raduje. To je knjiga „Dobro ti jutro sunce“.

Kako gledate na radio kao medij današnjice, da li  se polako zaboravlja od strane dece, da li se današnji klinci ipak okreću drugim medijima koji imaju primamljiva vizuelna rešenja?
- Izgleda da je tako. Sve je manje dece koja nas slušaju, jer deca se okreću prvo televiziji, a sada kompjuteru i igricama. Jednostavno ne znam šta bi trebalo uraditi da bi povratili slušaoce, ali sigurno ne menjati termine emisija, jer ako neko navikne na nešto, onda to ne treba menjati.  Jer, deca će dva puta pokušati da pronađu emisiju i ako je ne nađu preći će na nešto drugo.