foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

5* - 5 sa zvezdicom

Danica Aćimović: Njihov osmeh nam je bila plata



Razgovor vodila: Marijana Ramić
Tekst uredila: Ivana Parčetić

Scenarista, novinarka, filmski i TV kritičar, filmolog, autorka dokumentarnih filmova i pedagog, Danica Aćimović rođena je 1957. godine. Završila je jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Odmah nakon studija (1984) počela je da radi u dokumentarnom programu Televizije Novi Sad. Već u prvim filmovima formirala je svoj stvaralački profil, zasnovan na temama iz književnosti, etnologije, istorije umetnosti, filma i televizije. Magistrirala je i doktorirala filmologiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Osim što je autorka dokumentarnih i obrazovnih filmova i emisija, Danica je teoretičar medija i predavač televizijskog novinarstva, ali i autorka nekoliko knjiga „RTV-teorija i praksa“, „Dokumentarni film i televizija“, „Televizijski dokumentarac“ i „Uvod u TV novinarstvo“. Realizovala je na desetine serijala i na stotine dokumentarnih ostvarenja „Odiseja filma“, „Salajka II i III“, „Zemlja živih“, „Ni Boga, ni gospodara“, „Madam mandarina“, kao i mnogi drugi.

 

Dobitnica je i brojnih nagrada kao što je Ars Gratia Artist za najpoetičniji film na 49. Jugoslovenskom festivalu dokumentarnog i kratkomentražnog filma, kao i nagrada Prix Europa 2002 na Međunarodnom TV festivalu u Berlinu. Od 1991. do 2000. godine bila je urednica dečijeg školskog programa tadašnje Televizije Novi Sad, koji se bavio ozbiljnim problemima školske dece, kao i dečijom edukacijom u raznim oblastima, a od 2001. do 2006. godine bila je glavni i odgovorni urednik dokumentrano-obrazovnog programa. Danica Aćimović bila je i autorka dečijih emisija „Bukvar pravoslavlja“, „Filmska čitanka“ i „Ko da su nam sveci preci“, a trenutno je urednica dokumentarnog programa na RTV Vojvodina.

Kako ste počeli da uređujete školski program?
- Televizija Novi Sad tada je imala tri nivoa programa: informativni, dokumentarno-obrazovni i kulturno-umetnički ili zabavni. Dokumentarno-obrazovni ili naučno-popularni do 1991. nije imao školski program, a dečiji je bio u okviru zabavnog, u vidu igrica, školica, malih kvizova za decu, koji nisu bili edukativni. U okviru dokumentarnog postojao je i obrazovni programa, ali za odrasle, i prikazivao se u ranim popodnevnim satima. Kao rezultat sazrevanja tog edukativnog programa za odrasle, mi smo se odlučili da pokrenemo školski programa koji će biti namenjen osnovcima. Taj program je bio jedna vrsta dopisništva sa Televizijom Beograd, jer je beogradski školski program, unazad trideset godina, bio postulat obrazovanja na javnim servisima. Posle koncepcijskih i organizacionih provera, prihvatili smo da svakoga dana sa pola sata učestvujemo u školskom program RTS-a. Bio je to žestok tempo koji je trajao devet godina, sve do 2000. godine i promena na Televiziji Novi Sad.

Kako je izgledao taj program?
- Razvijali smo niz emisija za decu uzrasta od 7 do 10, od 10 do 14 i od 15 do 18 godina. Svakoga dana imali smo termin od 30 minuta koji smo popunjavali različitim prilozima, a ponedeljkom i četvrtkom radili smo dve emisije od 15 minuta. „Bukvar pravoslavlja“ emitovao se od 1992. godine, a posle je startovala „Filmska čitanka“. Obrađivali smo teme koje su tada deci nedostajale, ali i teme iz opšte kulture, religije, bontona i medijske pismenosti. Ubrzo smo počeli da emitujemo i emisiju „Ko da su nam sveci preci“, čiji je moto bio „Ko da su nam preci sveci, sole pamet našoj deci, kad se neke stvari dese, dosolimo da poblese. Sveci preci ko da su nam, moraš znati sve što ja znam, od mudrosti naše vrste od čuda se deca krste!“. Bila je to jednosatna dinamična emisija koja se sastojala od razgovora u studiju i priloga na svaka tri munuta. U jednoj emisiji bilo je po 10 priloga od 3 minuta i 30 minuta studija. Mi smo se sa poštovanjem odnosili prema detetu, i sa tom emisijom obišli smo sve škole. Deca su nam za tu emisju često pisala, pa smo nedeljno bili zatrpani sa čak 500 pisama. Tu su deca pisala šta bi želela da vide, koga da vide, davala nam neke smernice oko emisije. U našim emisijama govorilo se i o ozbiljnim problemima, o svakojakim strahovima, od matematike do kazni i profesora. Kada  su se pojavili  reketaši u školskim dvorištima, koji su uzimali novac za užinu, mi smo inicirali da se razgovara o tome u školama, pa su uveli odrasle ljude da čuvaju decu. Edukovali smo ih i na temu narkomanije. Takođe, deca iz cele Srbije slala su stihove, nevezane za emisiju, pa smo odlučili da otvorimo konkurs dečije poezije. U svakoj emisiji knjižara Poletarac dodeljivala je knjige, kao nagradu, za tri najlepše pesme. Desilo se da je jedna devojčica iz Leskovca dobila nagradu, pa je sa ocem došla u naš studio u Novi Sad.

Kako ste realizovali emisije?
- Ja, kao urednica programa i moje dve najsposobnije saradnice išle smo po školama. Sa školskim pedagozima, psihologom i po jednom učiteljicom ili nastavnicom srpskog jezika, organizovale smo javni čas medijateke u školama. Učiteljice i nastavnice odvajale su iz svog odeljenja decu koja su medijski raspoložena. Nisu to morali biti najbolji đaci, nego oni koji su  najotvoreniji, koji hoće da se ispolje i koji su sposobni za komunikaciju. Onda je ta grupa đaka dolazila kod nas na razgovor.  Sećam se situacije iz škole „Jovan Popović“, kada smo stajali ispred dece, a neko od pozadi je viknuo:„ Joj kao gričke vještice“. Deca su bili zaplašena, i nije im bilo jasno šta će biti na tom sastanku, znali su samo da će doći neko sa televizije. Kada sam čula taj komenta rekla sam: „Možda ja samo likom ličim na gričku vješticu, ali mi smo sve metle i drške ostavile ispred vrata“. Pokušali smo da se našalimo i da ih odobrovoljimo.
Sastajali smo se sa njima u nekoliko seansi i otvarali mogućnosti. Oni su ispitivali nas, a mi njih, da vidimo koje su to teme koje ih zanimaju, na koji način mi njih možemo da privedemo kulturi televizijskog  izražavanja, a onda i da se mi uklopimo sa njihovim obavezama u školi, da ne budu oštećeni velikim izostancima. Tako smo za pola godine obišli 30 škola u novosadskom okrugu i imali smo tim od 40 dece koja su u svakom momentu mogla da stanu pred mikrofon i kažu svoj originalni tekst od 3 do 5 minuta. Znači, to su bila deca koja pre nisu imala iskustva sa mikrofonom i kamerama. Subotom i nedeljom sa rediteljem Rastislavom Durmanom radili smo sa tom decom i upoznavali ih sa medijskom kulturom. Urednice su dobijale posebne oblasti na kojima su radile. Recimo, Eva Nađ je sa psihološkinjom Sonjom Milutinović radila na seksualnom obrazovanju, i iz toga je proisteklo izvarednih 30 emisija po 15 minuta koje mogu i danas da se upotrebe. Emisije su bile složene strukture, sadržale su i animirani film i ankete, kao i razgovore sa stručnjacima i pouku. Radili smo i seriju koju smo zvali TV čas ili u suštini TV prečas iz raznih oblasti. Kalendarski smo se uklapali sa njihovim planom i programom u školi, pa recimo ako deca na proleće uče pesme o hajducima i uskocima, onda smo mi pravili čas iz srpskog jezika sa maskiranim glumcima, recitovali pesme i analizirali ih. Radili smo takve prečase iz skoro svih predmeta, kao podstrek za rad na času. To je moglo u školama koje su imale medijateke, gde su deca mogla i da vide ono što se ne može videti u učionici. Trudili smo se da ne budemo servis školama,  već da deca na šaren, dinamičan i lak način usvoje znanja, a to je i zakon ovog medija.  

Kako ste se vi edukovali za rad sa decom?         
- Sve moje saradnice, kao i ja, imale su završenu književnost, i bile smo edukovane kako treba postupati sa decom. Kada se konkretno radio neki materijal imali smo i stručne saradnike, psihologe, lekare... Oni su imali naučni pristup temama, pa smo mi morali da sve to prvo shvatimo, pa prevedemo na razumljiv jezik i prilagodimo mogućnostima medija. Deca su nam bila korisna, jer mlade generacije koje su gledale naš program, odrastali su uz male ekrane pre nego što su progovorili, i znali su dinamiku vizuelne slike. Tako da smo ih testirali da vidimo šta je njima dosadno, a šta ne, šta im drži pažnju. Oni su bili medij između nas novinara i naučnika.

Kako su se deca ponašala u realizovanju emisija?  
- Pripremali smo im početni  tekst, koji je bio jednostavan, oni su ga se držali, ali naravno da su govorili samo svojim jezikom. Oni su u školama bili naučeni deklamovanju i recitovanju, pa su tako govorili i pred kamerama. Prenemagali su se. Zato smo dolazili vikendom da ih učimo. Najviše se sećam Adele Mihelački, koja je normalno pričala, ali kad počne da govori tekst - zavija. Često su išli u patetiku i preterivanje, pa je bilo neophodno spremiti ih za medijsku scenu. Najserioznija je bila Anabela Fracile, sada već članica vojvođanske filharmonije, koja je predstavljala psihologiju instrumenata. Ona je jedina govorila test koji joj je tata etnolog napisao, od reči do reči, od zareza od zareza, i nismo mogli nikako da je ispravimo. Dešavalo se da se jedan sihron snima po deset puta. Stvarno se dosta radilo.

Jeste li imali problema sa nekom decom?
- Ne. Deca su prvo imala mali strah, pogotovo, kad bi prvi put pogrešili, pa bi morali ponovo.  Uvek sam im govorila da sve shvate kao igru: „ mi smo tu u ovoj sali i dok nama to ne bude dobro nećemo pustiti, to niko na ulici ne vidi“. Trudlili smo se da naš zajednički rad bude kao igraonica, da se uz rad i zabavljamo. Vodili smo računa o razvoju dece, da ne polete, da ne popuste u školi, ali nismo imali problema, jer su to bila dobra deca. Nisu bežali sa časova, mada sam jednom dala lažno opravdanje, priznajem, jer je devojčica htela da ide u Beograd na neku predstavu, pa sam napisala da je bila kod mene na snimanju, ali nismo to zloupotrebljavali. Ta su deca rasla uz nas, i dan-danas s nekima od njih imam kontakt.

Kako ste proveravali dečiju reakciju na ono što ste kreirali?
- Po završetku školske godine naručivali smo od službe za praćenje programa Televizije Novi Sad  da istraže koliko su gledani programi. Služba je išla u ciljanu populaciju, ispitivali su da li su dobri termini i sadržaji, pa smo na taj način dobijali putokaze za naredne emisije. Nekada smo bili izneneđeni temama koje su zanimale decu, recimo, tražila su da govorimo o nestandardnim zanimanjima, pa smo imali serijal „Iza ekrana“, o profesionalnoj orijentaciji, o novim zanimanjima, brokerima, agentima, koja nisu bili ponuda kao zanimanja u zavodu za zapošnjavanje.

Da li su vas deca ponekad nervirala?
- Zaista nisu. Svi smo se učili da budemo prosvetni radnici, imali smo maksimalno strpljenje sa njima. Deca imaju neiskvarenu energiju. Tada su bila ona loša vremena, ’93-’94, najveća inflacija, kad nije bilo 5 litara goriva da sa Trandžamenta siđemo u škole, pa su nam roditelji donosili kanistar benzina. Ali satisfakcija je bila u dobroj razmeni energije. Plata nam je bila dečiji osmeh.

Kako ste prestali da radite dečije emisije?
- Iz svega sam izašla kada se i zemlja promenila. Došlo je bombardovanje i to se sve nekako prekinulo. Nedostaje mi taj rad, jer sad ta deca imaju svoju decu, i često pitaju da li imamo snimljene epizode gde su oni učestvovali, da ih pokažu svojoj deci.  Sve to ostane za ceo život, možda nismo ni bili svesni koliku ulogu uzimamo na sebe. Mada smo se često šalili u redakciji da kao guvernante vodimo decu, ali kada smo ih sretali za godinu-dve na ulicu to su sve već bili zreli ljudi.