foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

5* - 5 sa zvezdicom

Arabela Florina Fracile Zorjan: Klasika u malim dozama

Razgovor vodila: Vanja Đurić
Tekst uredila: Kristina Munjin

Kolažna emisija za decu “K'o da su nam sveci preci” emitovala se na Televiziji Novi Sad početkom devedestih godina. Iako su je uređivali  i osmišljavali odrasli, glavni akteri bila su novosadska deca koja su se svojim talentima ili nekim drugim izuzetnim karakteristikama izdvajala i uspevala godinama da zadovolje očekivanja kako autora tako i publike. Jedan od segmenata emisije, pored svakodnevnih školskih tema, bila je i umetnost, u najvećoj meri muzika. Prema scenariju, trebalo je naći dete koje bi predstavilo instrumente, kako tradicionalne, tako i klasične i da se pri tom i samo bavi muzikom. Zahvaljujući ocu, koji se takođe bavi muzikom i koji je sarađivao na emisiji, odlučeno je da pred kamere, za tu priliku stane dvanaestogodišnja Arabela Florina Fracile.

Rođena je u Novom Sadu 1979. godine i skoro ceo život svira violinu. Završila je muzičku  školu i učestvovala je na mnogobrojnim takmičenjima. Na Muzičkoj akademiji je diplomirala 2002. godine sa prosečnom ocenom iznad 9, 50 što joj je donelo nagradu za izuzetne studente. Magistrirala je 2007. godine na umetničkoj disciplini violina, Eduardo Lalo – "Španska simfonija op. 21". Povremeno je svirala u orkestru Srpskog narodnog pozorišta, a danas radi kao profesorka violine u Srednjoj muzičkoj školi “Isidor Bajić”. Dvanaestogodišnja devojčica Arabela Florina Fracile uspešno je radila na emisiji “K'o da su nam sveci preci”, jer je klasičnu muziku prezentovala uz pomoć popularnih odlomaka, servirajući ih u malim dozama.

Kakva sećanja vas vezuju za emisiju "K'o da su nam sveci preci"?
- Same emisije se slabo sećam, bila sam šesti razred tada. Znam sigurno da uopšte nisam planirala da radim emisiju za decu, niti bilo kakvu drugu televizijsku emisiju. Svirala sam violinu, išla na takmičenja i to je ono što me je interesovalo, ali priznajem da mi je i ovo uskoro postalo zanimljivo. Znam da je moj otac, za početak tražio da pripremim nešto o tradicionalnim instrumentima, kojima se nisam bavila, pa je on spremao tekst, a ja sam ga učila napamet i to kasnije snimala. Bilo je smešno kada je trebalo da predstavim instrument drombulje. On  proizvodi samo nekoliko tonova tako što se stavi u usta i povuče opruga. Gost emisije bio je stariji čovek koji svira ovaj instrument i koji ga je isprobavao pre mene. Kada sam videla njegove zube, kao i svako dete, namrgodila sam se i pobunila zašto to moram da radim i da se to pod hitno opere, jedino ću tada svirati. Naravno da su mi, kao pravoj zvezdi udovoljili. Dopadalo mi se i što su me stalno izvlačili iz škole. Po mene je dolazila ekipa kolima, kao po direktora. Snimanja su mi bila stalno izgovor da izostanem. To je bio najbolji deo svega.

Kako se pripemala emisija?
- Pošto smo i sami bili deca, sa svim svojim strahovima, naročito nije bilo lako stati pred kameru. Rastislav Durman koji je radio kao reditelj, trudio se da nas namesti, opusti, da to izgleda spontano. Nije bilo lako naći načina kako da se postaviš u razgovoru sa, na primer, Borom Dugićem, koji je jednom prilikom bio moj sagovornik. Snimalo se i po ceo dan. Snimimo pet priloga, koji se posle montiraju i puštaju jednom nedeljno. Sve je bilo mnogo lakše kada sam konačno dobila zadatak da umesto tradicionalnih predstavljam klasične instrumente kojima se i bavim. Pronađem nešto u enciklopedijama o njima i o kompozitorima, pa biram zanimljiv način da to i predstavim.

Da li bi takav tip emisije bio zanimljiv i današnjoj školskoj deci?
-Teško mi je to da procenim jer ne radim kolektivnu nastavu pa ne znam šta današnja deca gledaju. Deci kojoj predajem u muzičkoj školi, zasigurno bi bilo interesantno jer oni nemaju porive za nekim manguplucima, nasiljem, oni su dobra deca, a ta emisija je bila edukativna, interesantna, sa puno različitih priloga. Deca generalno ne vole kada je nešto monotono. Uostalom, u svakoj emisiji se predstavljala po jedna škola, tako da bi svakoga interesovalo da vidi sebe i školu koju pohađa.

Kako zainteresovati drugu decu koja nisu muzički obrazovana za takve sadržaje?
- Preko popularnog pristupa! Tada smo to radili tako što dovedem neko dete iz škole koje je reprezentativno, pa ono svira, a ja pričam o instumentu. Poenta je u tome, što je sve kratko trajalo, jer malim dozama možete mnogo više postići nego da pustite ceo koncert. Ja sam uvek birala kompozicije primamljive široj publici, nisam birala Malera, Šostakoviča, Stravinskog…što ni operska publika ne gleda, nego su to bili Vivaldi, Štraus, Paganini. To je popularna, lepa muzika, melodična, kratka. Birala sam odlomke koji su  simbolični i koji se lako pamte,  tako se mnogo lakše može privući pažnja.

Zašto se ponovo ne snimaju takve emisije?
- Nemamo “televiziju”a nemamo ni finansije. Treba da se plati scenaristi, deci, svim akterima, za sve što se radi  potreban je honorar. Danas se gleda da sav posao obavi jedan čovek, koji je ionako zaposlen u određenoj televiziji, pa da nekako popuni to vreme, što opet dovodi do pada kvaliteta. Kada smo radili tu emisiju i država je bila sređenija nego sada, produkcija je bila veća, sada je samo reprodukcija. Snimi se koncert u filharmoniji, pusti u celini i to je sve od klasične muzike.

Da li biste ponovo prihvatili angažman na jednoj dečijoj emisiji?
- Zavisi kakva bi ponuda bila i koliko bi to kreativno bilo. Izbegavam rad na Akademiji sa studentima, zanimljivije mi je da radim u osnovnoj i srednjoj muzičkoj školi gde deca još uvek nisu formirani muzičari i ličnosti. U svakom slučaju, radila bih nešto kreativno.