foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

5* - 5 sa zvezdicom

Pero Zubac: Stvarali smo dečije junake



Razgovor vodila: Željka Blagojević
Tekst uredila: Darjana Pelemiš

Stazom svojih stihova sasvim neprimetno ušetao je u svet dečijeg novinarstva. Njegovi prvobitni planovi su bili da se tu zadrži tek nakratko, a ostao je čitave tri decenije. Mališani su prihvatajući emisije u čijem kreiranju je učestvovao odobravali njegovo prisustvo u svom malom svetu. Dok danas ispija kafu sa ponekim članom te nekadašnje generacije srećnog detinjstva sa ponosom ističe da je učestvovao u kreiranju heroja njihovog odrastanja. Njegova propusnica za ulazak u svet mališana bile su pesme. Posle tri decenije povukao se iz sveta dečijih medija, kaže zbog zamora i nedostatka ulaganja u dečiji program. Ali on i dalje ne napušta svoje verne drugare i povremeno im pošalje poneku pesmicu i odrecituje poneki stih na dečijim festivalima. Kaže, tek tako, da ga ne zaborave...

Pero Zubac je rođen u Nevesinju 1945. godine, a školovao se još i u Lištici i Zrenjaninu, kao i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavio je 30 knjiga poezije i 17 zbirki pesama za decu koje su prevedene na mađarski, italijanski, makedonski i albanski jezik, kao i knjige eseja i parodija, uz 12 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva. Bio je urednik studentskog lista „Indeks“, časopisa za kulturu „Polja“, revija „Polet“ i „Misle“, dok je kao novinar imao kolumne i feljtone u “Dnevniku”, “Borbi” , podgoričkoj “Pobjedi”,  sarajevskim “Svijetu”, “Uni” i “Nedjelji”, zagrebačkim “Oku” i  “Poletu”, “Radu”, “Glasu omladine”, “Subotičkim novinama”. Realizovao je pedesetak multimedijalnih ili TV spektakala, a kao televizijski autor i urednik napisao je i realizovao preko 400 scenarija za dokumentarne, muzičke, zabavne, umetničke emisije i programe za decu i mlade. Bio je urednik popularnih jugoslovenskih serijala za decu “Muzički tobogan” i “Fazoni i fore”, kao i serijala “Harmonija sfera” o savremenim kompozitorima klasične muzike.

Za književni rad nagrađen je značajnim jugoslovenskim nagradama kao što su: “Nagrada punoletstva” OK SSO Novi Sad, “Goranov vijenac”, “Goranova plaketa” za književnost za djecu, “Jovan Popović”, “Žarko Vasiljev”, Oktobarska nagrada Novog Sada, Povelja Novog Sada, Nagrada oslobođenja Mostara, Zlatna plaketa grada Vukovara, Velika povelja grada Kraljeva, Nagrada oslobođenja Kikinde, “Zlatna kap sunca Mostara”, “Stražilovo”, “Zmajev štap”, Nagrada Sremskih Karlovaca “Pavle Adamov”, Godišnje nagrade Radio Beograda, Nagrade “Zmajevih dečjih igara” za književnost za decu, nagrada “Stara maslina” za književnost za decu, Bar, “Gašino pero”, Lazarevac, za životno delo u književnosti za decu, “Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni za književnost za decu, Zlatna čaša manifestacije “Čaša vode sa izvora”, Nagrada oslobođenja Vojvodine.

Dugi niz godina bili ste prisutni u medijima za decu. Kako je uopšte došlo do vašeg angažovanja?
- Nisam nameravao da pišem za decu, ni da pravim dečje emisije. Kada sam 1971. ipak počeo da pišem za decu i da objavljujem knjige, tadašnje rukovodstvo televizije me je rasporedilo u redakciju za decu, gde sam bio urednik i koordinator svih dečijih programa. Imao sam sreću što je u Beogradu tada radio i Slobodan Stanišić, izuzetan dečiji pesnik. Ceo naš rad na RTS-u, mogao je da da deci jedan širi pogled na zabavne i edukativne emisije, a opet bežali smo od toga da budemo poput obrazovnog programa. Bavili smo se igrom i pokušali da napravimo program koji će deca voleti da gledaju i iz koga će moći nešto da nauče. Tako smo i napravili nekoliko kapitalnih serija kao što je „Muzički tobogan“, koji je trajao dugo i stvarao generacije koje su volele muziku, od klasične do popularne. Radili smo i igrane programe, serije, drame...

Kao glavni urednik dečije redakcije organizovali ste program, radili neke kapitalne emisije koje deca i danas vole da pogledaju. Koliko je bilo bitno poznavanje psihologije dece da biste uopšte organizovali tako nešto?
- Odrastao sam u velikoj porodici, sada imam dva sina, a voleo sam i da se družim sa decom mojih prijatelja. I pre nego što sam počeo da pišem za decu, činilo mi se da imam razumevanje za svet deteta, baš zato što su i za mene imali razumevanja dok sam bio mali. To je uvek povezano. Bez obzira u kom vremenu živeo, svet deteta je skoro uvek isti. Sva su detinjstva sretna zato što su to najlepše godine bez obzira na to da li smo živeli tegobno i u oskudici. Kod dece je uvek tu taj fenomen slobode koji osvaja igrom i neposrednošću, učenjem i otkrivanjem sveta, prijateljstva, pravde i nepravde, dobra i zla, pa i ljubavi. Zato je neophodno da neko ko radi program za decu poznaje psihologiju deteta, ali sve to, pre svega, zavisi od čoveka i od toga da li može da proceni šta je dobro i šta deci može da bude korisno.

Čini se da su deca tada bila angažovanija i da ih je više interesovalo da učestvuju u tim projektima nego danas. Šta je, po vašem mišljenju, uticalo na to?
- Pre svega bilo je nekoliko tv centara i nije postojala inflacija tv centara. Samim tim nije bilo toliko kvantiteta, ni velike konkurencije. Svi ispunjavaju programske kockice u šemi da bi imali program za decu, a ako nisu obavezni, onda baš i ne moraju. Drugo, nije bilo interneta, mobilnih telefona, bolonje, nije bilo smanjenja obaveznosti sticanja znanja. Agresivnost koja se pojavljuje u našin osnovnim i srednjim školama, kao i u svetu, pojavljuje se tamo gde su deca tobože lako prebrodila strahote u kojima su živela. Tek ćemo da vidimo koliko je 1999. godina i predhodni ratovi između naših naroda uticali na generacije koje sada izgledaju kao bezbrižne. Videće se da sve ostavlja traga. Ništa ne može da prođe mimo duše deteta. To se samo na prvi pogled ne vidi. Kasnije sve traume, kojih deca nisu ni bila svesna u vremenu kada su ih doživljavala, ostavljaju traga na njihovo ponašanje u kasnijim godinama. Mislim da čak određuju i njihove karaktere. Kada bi naša država imala snage... Međutim, ova naša država nema ni snage, ni vremena da se bavi decom.

Koliko kreiranje nekih kulturnih sadržaja i programa koje deca prate utiče na razvoj ličnosti? U vreme kada ste vi radili mogli smo pratiti neke drugačije sadržaje. Koliko junaci crtanih filmova podstiču agresivnost kod dece?
- I u naše vreme su bili vrlo gledani ti prelepi crtani filmovi koji nam dolaze sa zapada, a nose prikrivenu dozu agresivnosti. Koliko smo mogli mi smo birali drugu vrstu filmova, ali uvek su bili gledaniji ti sadržaji. I ja sam više voleo da gledam te filmove kada mačak vija miša nesretnika. Sve to izgleda bezazleno i simpatično, ali u podtekstu postoji nešto što čovek tek kada odraste može da sagleda. Roditelji u svojim nevoljama dete vežu za ekran, a ono vrti šta hoće. Sam internet pruža pogubne mogućnosti za nesavršene dečije duše, i neće ih naučiti ničem dobrom. Nije televizija zadužena za formiranje bića detete, nego porodica, škola i država.

Koliko je bilo teško kreirati jednu emisiju za decu, osmisliti program i nešto što će pobuditi njihovo interesovanje?
- Imali smo novac, moglo se birati među ljudima koji mogu da naprave dobre scenarije, birati dobre voditelje, birati najbolje... Poručiš, pa dobiješ. Mi smo Ršumovića poručili, pa smo ga dobili. Muzički tobogan je bio vrlo skup u svakom vremenu, jer treba dovesti šest stotina dece da napune Košutnjak. Pravili smo mi "Tobogan" i kasnije, kada nije bilo toliko novca, ali to nije bilo isto.

Kakve ste povratne informacije dobijali u to vreme, koliko su deca bila zadovoljna ponuđenim sadržajima?
- Nije bilo piplmetara, kako ih mi zovemo i ovih elektronskih merača, koji, da se razumemo nikada nisu tačni. Znali smo po pismima, po reakcijama nastavnika, po tome koliko se traže reprize i koliko se rado škole odazivaju našim pozivima da učestvuju u emisijama. Danas nema takvih emisija. Ti kvizovi koji postoje su više igrarije nego što su mogućnost da deca kreativno doprinesu kreiranju programa. U Toboganu i Forama mi smo stvarali dečije junake.

Šta je dovelo do vašeg povlačenja sa mesta glavnog urednika dečijeg programa?
- Zamor i  finansijsko siromaštvo televizije u teškim vremenima kada ne možeš da uradiš ništa što je blizu nivoa onoga što si radio nekad. Nisam sebi mogao da dozvolim da radim loše emisije.

Koji je vaš savet ljudima koji planiraju da rade u dečijim medijima ill možda neki osnovni princip kojim treba da se rukovode?
- Prvo poštovati decu. Imati razumevanja za nastavnike, umorne roditelje. Pročitati najbitnije knjige za svako detinjstvo. Obilaziti škole, ići u zabavišta gde deca od četiri, pet godina razumno i pametno razgovaraju o nekim temama, tražiti darovite među njima. Vidite te male instrumentaliste na našim muzičkim takmičenjima - to su uradile i porodica i škola. To se može uraditi ne samo u matematici i fizici, može i u drugim kategorijama. Samo trebada se nađu takvi ljudi i da se potrefe u sretnom vremenu, a sretnog vremena je sve manje...