foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

5* - 5 sa zvezdicom

Vera Zamurović: Zdravo devojčice, zdravo dečaci


Sećanje na rad u Radio Novom Sadu  

Zabeleženo u februaru 2008.

Posle duže pauze Radio Novi Sad je 1970. ponovo stavio na program emisije za decu. Počeli smo skromno sa pet minuta svakoga jutra. Emisija se zvala "Zdravo devojčice – zdravo dečaci". Da do toga dođe zalagao se tadašnji urednik srpskog programa Svetislav Ruškuc, poznati pisac dečijih Radiodrama. On je dao i naslov toj prvoj emisiji.

Kada sam dobila tih 5 minuta koje treba ispuniti, odjednom sam se uplašila. Sta sada? Počela sam da prepričavam školske dogodovštine, dečije duhovitosti koje je razdvajala dečija muzika. Prošla je prva nedelja, urednik Ruškuc je samo ćutao. Znala sam šta to znači. Nisam na dobrom putu. Tada sam pomislila sigurno deca bolje znaju šta ona žele da čuju. Uzela sam magnetofon i pošla među decu.

 

Imala sam veliku sreću da sam prvi susret sa decom, i dece sa magnetofonom, imala u jednom prvom razgredu jedne novosadske osnovne škole koji je vodila izuzetno talentovana učiteljica Vera Lazić (žena Miše Lazića, poznatog pedagoga u to vreme). Sva deca su bila otvorena, slobodno su kazivala svoje mišljenje, na sva pitanja su imala odgovor. I danas se sećam njihovih imena. Vesna, Žana, Dragan, Laci… Oni su ozbiljno shvatili moju rečenicu da je to njihova emisija i da zato oni moraju da pomognu. U njima sam imala idealne saradnike koji su me u stvari doveli na pravi put.
Tada je sve bilo lakše. Krenula sam dalje u druge osnovne skole i danas mi se čini da sam obišla sve osnovne škole Banata, Bačke i Srema.

Deca su pokazala da imaju šta da kazu, da rado pričaju o svom životu, o svojim začuđenostima, o odraslima itd. Trudila sam se da se granica između dece i odraslih izgubi.

Osnovala sam dečiji kolegijum od dvanaestoro dece do 12 godina. Tu sam u razgovorima saznala šta ih najviše interesuje, koga žele da čuju i tako dalje. 

U emisiji su pored dece učestvovali i dečiji pisci, a deca su mogla sa njima da razgovaraju o svemu. Recimo, pitali su Dobricu Erića kako on počinje da piše pesme. “Ja ne počinjem, ja smišljam pesmu šetajuci se kroz sumu, a za pisaćim stolom je zapišem. Znači to nije početak nego završetak mog razmišljanja.”

U proleće smo počinjali dan ptičjim cvrkutima, a deca su u studiju pogađala koja je to ptica. Čitali smo pisma koja smo dobijali od malih slušalaca. Među njima se nalazilo i jedno pismo predsedniku grada Novog Sada u kom se deca žale da nemaju gde da se igraju.

Stalni gost u emisijama je bio prvak drame Srpskog narodnog pozorista Stevan Šalajić koji je čitao tekstove na deci veoma blizak način. Tekstove u svakoj emisiji pratila je i dečija muzika.

Uskoro je program za decu dobio još veći prostor. Dobili smo još 45 minuta, svakog ponedeljka u 17 časova, a emisija sa zvala

"Sa moje tačke gledišta"

To su bili minuti puni dečije začuđenosti, pitanja i šarma. U emisiju smo pozivali vrhunske stručnjake iz raznih oblasti koji su odgovarali na dečija pitanja. Gost je bio tu i profesor Ćulum, fizičar, koji je na najpopularniji način objašnjavao vasionu. Deca su postavljala mnoga pitanja. Jedan dečak je upitao profesora: „Kako to da smo mi najlepši u vasioni?“ „Otkuda ti to znaš?“ pitao je profesor. „Ja to ne znam.” Onda je nastavio priču o vasioni na svoj originalan način. Bio je i poznati dečiji lekar dr Mikić, koga su deca pitala, “zašto doktora interesuje naš jezik kad nas on nikad ne boli?”, zatim vrhunski poznavalac muzike profesor Ilja Vrsajkov, poznati ornitolog profesor Marčetić, muzičar Bajaga, poznati bokser, fudbaler i tako dalje. Deca su uvek imala šta da pitaju.

Emisija "Sa moje tačke gledišta" je takođe imala muzičke predahe. Muziku je za nju kao i za sve ostale dečije emisije odabirao sa puno stručnosti Deže Majoroš. Ova emisija je imala najlepšu odjavnu špicu, jer je čitala Vesna Skomina, učenica prvog razreda osnovne škole koja je tek naučila da čita. Pa je sričući odjavila emisiju. Trudila sam se da u emisijama bude što više spontanosti, iskrenosti i da dečija radoznalost dobije mnoge odgovore.

Rasli su slušaoci dečijih emisija, a rastao je i dečiji program Radio Novog Sada. Osim mene redakciju su sačinjavali još i izuzetno talentovana novinarka Milanka Vorgić i poznati dečiji pisac Laslo Blašković. (Ne znam kada je Laslo došao!)
Nova emisiija koja se pojavila na programu za decu Radio Novog Sada koju smo naizmenično uređivali Laslo Blašković i ja imala je naslov

"Slagalica"

U emisiji koju je uređivao Laslo Blašković, čulo se ono najlepše što je napisano za decu. Takođe je u emisijama uvek bila predstavljena jedna klasična knjiga dečije književnosti. Sve je bilo protkano muzikom koja odgovara mladima. Takođe su bili gosti poznati dečiji pisci, onako kako ih najmlađi čitaoci nisu poznavali. A bio je gost i književni kritičar dečijih knjiga koji je deci pomagao da brže pronađu knjigu koju treba da pročitaju.

U "Slagalici" koju je uređivala Vera Zamurović, voditelji su bili devojčice i dečaci članovi Dečijeg kolegijuma Radio Novog Sada, a muzika je bila sa dve top-liste. Top-lista osnovaca i top-lista zabavišta. Sadržaji su se odvijali pod naslovima: "Mi u sendviču (između roditelja i nastavnika)", "O čemu razgovaramo kada nas niko ne sluša", "Kakve će bajke pričati u novom veku", i izjave osnovaca u smislu "Imam ideju za 21 vek".

Jedna slagalica je recimo bila posvećena jabuci. Pa smo onda od razgovora sa decom o jabuci za uzinu, preko Adamove jabuke, Apple kompjutera, Parisove jabuke i Njujorka stigli do jabuke u šlafroku. Ili o zvonima (Zvonko Spasić - školsko zvono, crkvena zvona, zvona u muzici), uvek uz razmišljanje dece o toj temi i informacije nekog vrhovnog stručnjaka za tu oblast. Imali smo i goste na primer, Astrid Lindgren koja je pričala o tome kako je dosla na ideju da napise "Pipi". (Na rođendanu svoje ćerke je zapazila jednu devojčicu koja je uvek imala ideje za neku igru. A ideje je crpla i iz svog detinjstva.) Gost je bio i urednik kineskih dečjih novina Sen Lijang, koji je u džepu imao svoje novine, koje izlaze u deset miliona primeraka. Deca su pitala da li mogu da sarađuju u tim novinama. On je rekao kako da ne, evo adrese. A adresu je napisao na kineskom. Na kraju je rekao: "Sje sje" (hvala). Jednom su deca donela ranjenu lastu u studio i napravila intervju. Lasta je cvrkutala, a oni su odgonetali šta ona misli.

Imali smo i izveštača iz Pariza. Član kolegijuma Aleksandar Vlaisavljević ( 11 godina) je bio u poseti kod mame u Parizu i o svojim utiscima nas je obavestavao telefonom. U stvari, čitava dva minuta je pričao o beloj čokoladi, koja ga je impresionirala više od Ajfelove kule. Na kraju godine, slagalica je bila puna neočekivanih otkrića do kojih su došli učenici osnovnih škola, na primer, da insekti lete tako dobro zato što su im kosti šuplje. Da je glavni grad Kanade Otava, i tako dalje.

Da bi pojmovi deci bili jasniji bili smo na aerodromu, gde su deca pitala, koliko šrafova ima jedan avion. Odgovor, je bio zanimljiv: “Nijedan”. Bili smo u fabrici čokolade i na drugim mestima…Neke teme su se same nametnule iz razgovora sa decom, a neke sam uzimala iz detinjstva moje dece. Uvek sam se oslanjala na decu. Poštovala sam njihovo mišljenje, što je decu navodilo da što više učestvuju. Obraćali su mi se sa “Vera”, nisu imali nikakav strah od mene. Granica koja deli odrasle od detinjstva, nestala je i bila nam je uvek radost da radimo zajedno.

Jedna dečija emisija "Slagalice" Radio Novog Sada je na Ohridskom festivalu radija osvojila sve tri nagrade: za radiofoniju, za temu i za rad sa decom. Emisija se zvala: "Da li je Dudetu lepo na salašu?" Osmislile i napravile smo je Milanka Vorgić i ja. U njoj su deca koja rastu na Čenejskim salašima, udaljenim jedan od drugog, o tome kako dozivaju jedno drugo u igru, kako ih tate nekada nose na konju u školu ili čak traktorom. Voditelji kroz salaše bila su deca koja su htela da pokažu gradskim drugovima kako se živi na salašu. Šta se čuje na salašu: kukurekanje petlova, groktanje svinja, rzanje konja, bukanje galebova, a u najnovije vreme sve nadjačavaju motori traktora. "Da li je dudetu lepo na salašu?" tonski je ulepšao snimatelj Ramo Aljić, a muziku je pripremio Deže Majoroš.

"Dečije novosti" koje je Milanka Vorgić uređivala posle Lasla Blaškovića bile su na programu subotom u 13 časova, a trajale su pola sata, jednom nedeljno. To je bila informativna dečija emisija sa školskim novostima, koja je imala rubrike, i za svaku rubriku džingl. Emisiju je pripremala ekipa osnovaca, Dečiji kolegijum Radio Novog Sada, ali bilo je i mnogo dopisnika,  onih koji su se javljali telefonom, a stizala su i pisma.

Odlazilo se na teren po vojvođanskim mestima i to najčešće u  male škole. Emisija je imala svoju prepoznatljivu špicu i muzički urednik je bio Peđa Jovanović. Kada je Laslo Blašković otišao u penziju, ta emisija je ukinuta, kao i dečiji program.

Detinjstvo nije uvek najsrećnije doba

Radeći na emisijama za decu i posle mnogih susreta sa decom posećujuci skoro sve škole Vojvodine, ponekad smo morali da zaključimo da detinjstvo nije uvek najsrećnije doba života. Susreti sa devojčicama i dečacima ponekad su bili tužna iznenađenja. Na primer u jednoj seoskoj osnovnoj školi dečak iz poslednje klupe uvek je prvi reagovao na naše pitanje. Učiteljica nas je opomenula da ne snimamo uvek njega jer je on najgori đak, ponavljač prvog razreda.

Za vreme odmora, potražila sam ga u želji da odgonetnem tu zagonetku, kako tako inteligentan dečak a ponavljač. Njegov drug je odmah video šta mene interesuje i rekao mi je da Milan nema vremena da piše domaći. „On je prošle nedelje kopao jamu za klozet kod čika Vase i dobio mnogo novaca“. Pitala sam Milana „Gde ti je tata?“ „On je kod neke druge žene.“ rekao je. „A mama, sta ona radi?“ pitala sam dalje. „Mama je u bolnici, jer ju je tata gurnuo na peć, pa se ispekla. Sada ja kuvam za moja dva brata i za baku koja ne može da ide.“

Otišla sam u mesnu kancelaruju da pitam da li oni znaju za tu tešku situaciju kod Milana. "Ah, znamo", odmahnuli su rukom. Idućeg leta sam otišla da potražim ponovo Milana. Pred nedovršenom kućom na ulici na goloj zemlji sedela je baka. Pitala sam gde je Milan. Milan je u bolnici jer mu je sekač prešao preko noge kad je brao kukuruz. Nije to bio usamljen slučaj koji potvrđuje da nisu sva detinjstva srećna, a još više govori o tome kakvi su odrasli.

U jednom drugom selu, kada smo razgovarali o rođendanima, jedan mršavko je počeo priču veselo: „Moj je rođendan bio jako veseo. Oni su sedeli u sobi, jeli tortu i pili rakiju. Bilo je veselo.“ „A ti?“ pitala sam ga. „Ja sam sedeo u kuhinji kraj šporeta, ali čuo sam da je bilo veselo.“

Saradnja sa piscima

Saradnja sa dečijim piscima je bila veoma razvijena. Miroslav Antić je često bio naš gost. On je čitao pisma koja su nam stizala od škola. U emisiji "Sa moje tačke gledišta" sredom uvek je bio gost jedan pisac.

Poslala sam svim dečijim piscima koje deca vole ista pitanja i njihovi odgovori su se našli u našim emisijama. Mislim da je bilo šest pitanja. Bila sam iznenađena kada me je Desanka Maksimović jednog dana pozvala. Drugarice Vera, ja ne znam odgovor na šesto pitanje. Evo tih pitanja:

1.    Šta je radilo sunce u 7 sati kada ste vi bili mali?

2.    Da li uvek idete napred ili nekad i natrag?

3.    Da li ste bili daleko i kako je to biti daleko?

4.    Šta je za vas bajka?

5.    Imate li neku misteriju iz detinjstva koju ste odgonetnuli tek kada ste odrasli?

6.    Kako vi počinjete?

Ćopić je na primer na pitanje "Da li idete napred ili natrag?" rekao: "Kada se svađam uvek idem natrag". A da li ste bili daleko, odgovorio je "Da, bio sam u Sibiru. Tamo se sreo sa piscima i pitao ih o čemu pišu. Oni su odgovorili o drugovima koji su pali u ratu, o detinjstvu. Pa i ja o tome pišem, pomislio sam, znači ništa nije daleko, svi smo blizu".

Šta je za vas bajka? Arsen Dedić je ogovorio: "Kada ja sviram, a ispod klavira se igra moj mali sin."

A na pitanje o misteriji iz detinjstva, Duško Radović je rekao "Kada sam bio mali, verovao sam da se neki ljudi rode kao deca, a neki kao odrasli".

Odrasli saradnici

Osim muzičkog savetnika i snimatelja, veoma je mnogo značio prvak Drame Srpskog narodnog pozorišta Stevan Šalajić. I on je razgovarao sa decom, čitao tekstove, a deca, kada on ne bi došao, uzviknula bi: "Ako nema Šalaje, sve je propalo!"  Jednom kada je čitao tekst o sladoledu, o tome da od mnogo sladoleda može da nastane žulj u jeziku, on je taj žulj tako ubedljivo odglumio da je posle emisije jedan dečak pitao: “Mogu li da vidim tvoj žulj?”

Kroz sve emisije prošlo je veoma mnogo dece. Sredom, kada je bilo snimanje dečijih emisija, u holu Radio Novog Sada bilo je puno dečaka i devojčica. Mnogi su mi ostali u sećanju. Na primer Saša, Vlajsa, Žana, Dragan, Dragana, Oliver... Slavica Mirović je danas arhitekta u Engleskoj, Zoran Tairović je poznati slikar i kompozitor, Dragan Kujundžić je univerzitetski profesor u Americi.

Sada, daleko od Novog Sada, kad razmišljam o malim saradnicima koji već imaju brige odraslih, sećam se kako im je bilo tužno kada im posle njihovog 12. rođendana kažem da sada treba da dođu druga, mlađa deca. A oni su uporno i dalje dolazili. Dolazili su i kada su bili na maturi da pitaju šta ja mislim, šta da studiraju. Koliko su ova deca tu emisiju osećala kao svoju, svedoči i to da nikada nijedno dete nije zakasnilo na snimanje, a da je samo jednom snimatelj prekinuo snimanje, pošto su upadali jedno drugom u reč.

Osim programa za decu na srpskom jeziku, najrazvijeniji je bio program na mađarskom u kome je urednik bio Ištvan Arđelan, izuzetan organizator, zatim Marija Hofman puna neobičnih zanimljivih ideja, Janka Bada koja je najodanije pratila rad pionirske organizacije, Vilma Hodi, Irena Fece i Ištvan Foki, koji su takođe imali svoj specijalni stil u obraćanju deci. Slovačku redakciju za decu vodila je Zuzana Pavlova, rusinsku Marija Puškaš, a rumunsku Adam Doklean.

Nikada nismo dolazili u neke konflikte, uvek smo sarađivali jer smo imali isti cilj da devojčicama i dečacima Vojvodine damo priliku da sebe čuju na radiju, da ih nekim svojim tekstovima podsetimo na one osobine koje mogu u životu da im mnogo pomognu.

Saradnja sa ostalim radio stanicama Jugoslavije

Zahvaljujuci Zajednici Jugoslovenske radio televizije (JRT), urednici dečijih programa iz svih republika bivše Jugoslavije sastajali su se dva puta godišnje uvek u nekom drugom centru. Radio Beograd je predstavljao urednik Dečjeg programa dečji pisac Dragan Lukić, Titograd (Podgoricu) dečji pisac Milenko Ratković, Radio Zagreb - takodje dečiji pisac Drago Horkić, Radio Ljubljana - dečji pisac Vitan Mali, Skoplje – Ljupčo Stoimenski, Sarajevo – Nađa Mehmedbašić, Priština  - Nada Ognjanović i Zeinula Halili, a iz Novog Sada su na sastanke dolazili urednici: Ištvan Arđelan (mađarska redakcija), Marija Puškaš (rusinska), Adam Doklean (rumunska), Zuzana Pavlova (slovačka) i ja. U proleće je glavna tema bila letovanje malih novinara. Veoma lepa ideja da svake godine druga radio-stanica bude domaćin tog susreta. Sreli su se tada devojčice i dečaci koji su u toku godine bili najaktivniji, i voditelji dečijih programa. Mesto sastanka je određivao domaćin susreta te godine. Uvek je to bilo gde je najlepše u toj republici. Na primer, Slovenci su organizovali susret na Pokljuki, sa planom da se poseti Bohinj, Bled, Prešernova rodna kuca u Vrbi itd. Radio Sarajevo je organizovao susret malih novinara na Vlašić planini, zatim posetu kući u kojoj se rodio Ivo Andrić itd. Zahvaljujući toj ideji mali novinari su mogli da se upoznaju sa decom iz cele zemlje, a i da domovinu bolje upoznaju. Tom prilikom, odrasli novinari – voditelji su se dogovarali o razmenama i idejama. Na kraju letovanja, pravljena je zajednička dečija emisija od događaja nastalih tih dana. Rastanak je bio uvek pun suza i razmenjivanja adresa. Mi smo naše goste odveli u Srbobran da bismo im pokazali naše salaše i nepreglednu ravnicu. Skoplje je organizovalo susret na Ohridu, Radio Zagreb na moru itd. Neka poznanstva koja su nastala prilikom tih letovanja traju i danas.
Na Vlašić planini su deca čula da gore u šumi stanuje čuvar medveda. Posle dugog lutanja po planini pronašli smo kuću u kojoj je živeo sa svojih šest kćeri i suprugom. Ispričao nam je kako zimi nosi u planinu korpe krušaka i jabuka, a deca su odmah pitala gde medvedi spavaju? Odgovor je bio da to još niko nije uspeo da odgonetne. Naravno da su deca posle uporno tražila spavaću sobu medveda.

Druga ideja koja se rodila prilikom susreta urednika dečijih programa, bila je zajednička dečija novogodišnja emisija. O njoj se razgovaralo obično početkom jeseni i određivao se domaćin, tj. reditelj emisije. On bi onda poslao plan svim redakcijama, u kome bi objasnio kakve priloge očekuje.  Sadržaji su bili veoma različiti. Recimo jednom je tema bila “Ko je za decu bila najzanimljivija ličnost u protekloj godini“. Onda smo organizovali razgovor sa tom ličnošću. Mi smo recimo odabrali Đorđa Balaševića.

Iz našeg radija uvek su se čuli jezici na kojima su se emitovale dečije emisije. Srpski, mađarski, rusinski, rumunski i slovački.
Na sastancima JRT osim toga razgovarali smo o razmenama emisija, kao i o razmeni muzike za decu. Naše emisije su išle na programima Radio Zagreba, Radio Beograda, Radio Ljubljane, Radio Prištine, Radio Skoplja i Radio Sarajeva.

Na tim sastancima urednika se rodila i ideja da novinar iz jedne republike poseti drugu i napravi jednu dečiju emisiju o tom delu domovine i o deci koja tamo žive. Mi smo imali zadatak da napravimo emisiju o Makedoniji. Kao gost Makedonskog decijeg radija, želela sam da posetim neko makedonsko selo. Odveli su me u seoce Vevčani u blizini Ohrida. Bilo je proleće, drveće je cvetalo, a kroz brdovite ulice sela tekli su planinski potočići. Rekla sam devojčici koja me je pratila "Ovde je sigurno proleće najlepše godišnje doba". A devojčica je tužno odgovorila "Ne, to je najtužnije godišnje doba, jer u proleće naši očevi kreću u pečalbu i vraćaju se tek kasno u jesen".

Svi ti susreti su nas zbližavali i danas neka prijateljstva traju.

Deca su veoma rado uzimala magnetofon i htela sama da prave intervjue. Interesantan je bio njihov izbor sagovornika. Bio je to čika Vasa školski poslužitelj, koji najbrže popravi sve ono što oni pokvare, tetka Milica koja pravi dobre mekike za užinu, razgovor o reči "kobajagi" itd.

Jedan mali dečak je rekao da je za njega najvažnija ličnost čika Đura skretničar, koji je jednom zaustavio voz kada je on išao u školu.

Dečiji telefon

Kada je osnovan Dečiji telefon u Novom Sadu, učesnici u dečijem programu, devojčice i dečaci odgovarali su na dečije pozive i puštali trake sa delovima naših emisija. Sagovornika  su tražila deca koja su se kod kuće našla usamljena.

Posle svih razgovora sa decom u preko 4000 emisija razmišljala sam o jednoj novoj emisiji koja bi se zvala "Dečija emisija za odrasle". Mislim da bi bila veoma korisna.

Sećanja saradnika

Čini mi se da bi za kraj dobro došlo da pročitamo delove pisma koje je napisao jedan od najvrednijih saradnika u Dečijem programu Radio Novi Sad Dragan Kujundžić, danas univerzitetski profesor u Americi.

“Sa zadovoljstvom ću se prisetiti nase saradnje u Radio Novom Sadu.

Prvo, Dečji program Radio Novog Sada, to ste bili vi! Bez vašeg entuzijazma, predanosti, otvorenosti i gostoprimstva, taj program ne bi postojao. Sada se sa toplinom sećam našeg prvog dolaska u RNS, ja i Marijana Arok. Mnogo je od tada prošlo. Sećam se da je u jednoj od prvih emisija sa nama nastupio Đorđe Fišer. Mika Antić nam se nekoliko puta pridružio, a ja i dan danas pevam pesmu "Kad mrak uz prozor nos pritisne" koju smo često puštali u emisijama.

Ja sam nastavio da dolazim, redovno, u toku mog srednješkolskog gimnazijskog školovanja, sredom, u podne, u Radio, i često sam učestvovao u intervjuima i emisijama. Steva Šalajić je obično čitao pripremljen materijal, a imali smo impromptu intervjue, sećam se jednog sa Mićom Tatićem. Ja sam tada počeo od vas da pozajmljujem "Nagru", i vidim da sam u toku srednje škole intervjuisao više pisaca, šahista, pevača i glumaca. Moj prvi veliki uspeh je intervju sa Mihailom Taljem, bivškim svetskim prvakom u šahu. Ja sam pitanja postavljao na srpskom, on je odgovarao na ruskom. Ko je tada mogao da kaže da ću odabrati ruski kao jedan od jezika svog profesionalnog interesa?

Ja sam u toku srednjoškolskih studija, i na fakultetu u Beogradu nastavio da sarađujem, i s vremena na vreme sam pozajmljivao "Nagru".

Intervjuisao sam, Duška Radovića, 1978. tokom posete Novom Sadu. Vidim iz pitanja da smo sarađivali na intervjuu ("Koga je teže vaspitavati, decu ili odrasle?" Odgovor: "Potrebnije bi bilo vaspitavati odrasle, ali mislim da za decu još nije kasno").
U većem  broju ovih intervjua koristio sam se pitanjima koja ste mi "prosledili," tako da kažem, i koja sam ja vrlo rado uključio u svoj "repertoar."

Iz vaših intervjua sam naucio da je i najveće intelektualce najlakše razoružati pozivanjem na detinjstvo, jednastovnim pitanjima o odrastanju, vaspitanju.

Tišma kao da je pogodio srž vašeg angažmana kao dečjeg novinara, koji ste mi preneli. Ulazak u svet odraslih je ulazak u mistifikaciju autoriteta, a sve što je kreativno, otvoreno, (pogotovo otvoreno ka budućnosti), mora da prođe kroz iskustvo detinjstva ili mladosti, to jest kroz ono u detinjstvu ili mladosti što još nije opterećeno ideologijom, solidarnošću odraslih, što još nije sputano reflektovanim matricama koje predstavljaju "znanje".

To me je nosilo i nosi kroz ceo moj intelektualni habitus još od onih dana kad sam prvi put prošao kroz vrata Radio Novog Sada i vaše emisije.

U mnogim sredinama u koje me je karijera odvela, od Moskve i Pariza, do Los Anđelesa i Floride, najupečatljiviji su moji susreti sa intelektualcima koji, mada naravno zreli, ne dopuštaju da ih sputa ideologija odrastanja, i ostaju otvoreni ka onome što je detinjstvo sveta.

Ja se sada tih dana sećam sa najdubljim ozarenjem, i istovremeno melanholijom. Kako je to sve brzo prošlo! Kakvim smo samo talentima bili okruženi! Kakvim smo intenzivnim intelektualnim i kulturnim životom živeli? Novi Sad (kao uostalom i ostale jugoslovenske republike) je tada bio nesputan provincijalizmom. Bili smo tamo gde sada tek Srbija treba da uđe, u Evropu. Otvorenost ka drugima je uslov intelektualnog, i svakog drugog produktivnog života, bez te otvorenosti život je već proživljena smrt. Radio Novi Sad, kao i celokupna tadašnja kultura koja nas je okruživala, bila je otelovljenje Evrope, mesto gde su se mešale kulture u uzajamnom dijalogu. Taj dijalog je ono što čini "Evropu," i svet, i mi smo bili njegov suštinski deo. To je za mene bio dečiji program Radio Novog Sada, prostor i iskustvo koji su me naučili da je jedino autentično iskustvo ono koje se ne boji da se izloži sopstvenom detinjstvu i riziku susreta sa drugim. I dan danas je izvor ponosa što su se moji radio intervjui objavljivali na rumunskom, mažarskom, slovačkom i rusinskom. Eto, to je za mene bio dečji program Radio Novog Sada. I naravno, bez vas i susreta sa vama sve ovo ne bi bilo moguće, ili bih do toga došao mnogo više uvijenim, indirektnim putem. Ali bez topline i ushićenja koje vas krase i koje i dan danas prožimaju čak i najkraće redove kojima mi se obraćate preko elektronske pošte.

Iz tog iskustva i dan danas crpim inspiraciju, afirmaciju sveta u kojem živim, i izvesnu veru u budućnost, u budućnost kao detinjstvo sveta koje će tek doći. Hvala vam na ovoj mogućnosti da se podsetim na našu saradnju i na sve one sretne trenutke proživljene sa vama u radiju i oko njega.”

P.S.
Istini za volju treba reći da su se prve dečije emisije pojavile na programu Radio Novog Sada odmah posle osnivanja 1949. godine, a uređivala ih je Dragica Vojnović.