foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

5* - 5 sa zvezdicom

Miroslav Girić: Nas je zanimao suprotan pravac

Razgovor vodila: Stanislava Zarić
Tekst uredila: Kristina Munjin

Miroslav Girić rođen je 1958. godine u Kikindi. Diplomirao je pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Režijom se bavio u pozorištima u Beogradu, Kikindi, Leskovcu i Novom Kneževcu. Pored režije u okviru pozorišta, bavio se i televizijskom režijom. Veliki broj emisija na Televiziji Novi Sad je režirao u okviru  Trećeg programa, NS Plusa i Redakcije kulturno-umetničkog programa.

Režirao je dečije emisije „Na metar od zemlje“, „Moje telo i ja“ i „K'o da su nam sveci preci“. Od 1993. godine živi i radi u Amerci i bavi se informacionim tehnologijama.

Da li vas je oduvek zanimao rad sa decom ili je do rada u projektima "K'o da su nam sveci preci" i "Na metar od zemlje" došlo spontano?
- Nikada nisam posebno planirao da se bavim programom za decu- to je došlo i za mene iznenadno ali sam se u tom poslu osećao vrlo dobro.

Imate li povratnu informaciju o tome koliko su deca bila zadovoljna radom sa vama i nekim vašim kolegama?
-Mislim da su deca bila vrlo zadovoljna radom sa nama ( mojim timom) i ja bih rekao da je to zato što smo ih poštovali ali i tretirali kao odrasle ljude samo u „malom pakovanju“.

Sa kojim uzrastom ste radili i kakvo je bilo njihovo interesovanje?
- Važno je razumeti da smo radili sa izuzetno talentovanom grupom dece/ mladih ljudi uzrasta od 6 do 17 godina. Njihov  talenat, upornost, kreativnost i želja da se radi su bili izuzetni. Na nama je bilo da to prepoznamo, stimulišemo, pomognemo im da se otvore i izraze, da kanališemo njihove ideje i da ih naučimo kako da ih izraze u mediju kojim smo se bavili. Generalno, ljudi u tom uzrastu imaju nekakve talente. Sad, samo je pitanje da li ćete ih sputati ili im pomoći da se otvore i izraze. Vrlo je lako ubiti kreativnost u tom uzrastu i stvarati emocionalne i intelektualne bogalje. Nas je zanimao suprotan pravac.

Kakva je bila vaša i uloga vašeg tima u tom radu?
- Naša i moja uloga je bila u tome da stvorimo okvir za rad, damo pravac, sugerišemo sadržaj i  pomognemo njihov razvoj, a ne da ih koristimo kao „lutke/manekene“ u nekoj našoj ideji o tome šta bi oni (deca) trebalo da budu. Mislim da je upravo to doprinelo programi budu sveži i zanimljivi.

Kako se uopšte pravi jedan dobar program za decu?
- Najčešće se dečji programi prave tako što neko smisli pa napiše nešto „za decu“ pa se onda deca „istreniraju“ kako to da „odglume“ što u principu ubija spontanost i ograničava kreativnost. Sa druge strane, pristup koji smo mi imali je bio rizičan jer smo mi jednostavno krenuli sa idejom da nije sve zadato unapred nego da treba „slušati, osluškivati“ kreativnost mladih ljudi/dece sa kojima smo radili i onda kanalisati i pojačavati signale njihove kreativnosti za koje smo verovali da imaju vrednost. Na sreću, iz njih je tekla, čitava reka šarma, pameti i talenta. To treba samo osluškivati i poštovati pa se onda stvari same dešavaju.

 

Kakav je bio vaš pristup deci? Na nivou deteta ili odraslog čoveka, ako može tako da se kaže?
- Naš pristup nikako nije bio „spuštanje na nivo deteta“. Mi smo se prema njima odnosili odgovorno i kritički i nismo podržavali ni tolerisali bilo kakvu infantilnost i nismo tolerisali inkompetencije bez obzira na uzrast. Da bi se igrali sa nama morali su da rade i uče ali im nije teško padalo jer su ideje za rad dobrim delom poticale od njih. Mi smo im uglavnom pomagali da nauče kako da oblikuju i izraze to što nose u sebi. Neka deca što su radila sa nama su ostala, neka su odustala, ali to je normalna selekcija, kao i u muzici i sportu.

U čemu se razlikuje princip rediteljskog rada sa decom u odnosu na onaj sa odraslima?
- U stvari, za mene to nema razlike skoro nikakve. Da se dobro razumemo, to je bio vrlo ozbiljan posao i ništa tu nije bilo „otprike“ ili „slučajno“. Tu je sve bilo dobro promišljeno i izvagano i svaki posao bio je izložen kritici i ukazano je na slabosti, kao i kada radite sa glumcima starijeg uzrasta.