foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

5* - 5 sa zvezdicom

Ištvan B. Foki: Dete ne voli da ga lažu



Razgovor vodila: Maja Momčilović
Tekst uredila: Dragana Božović

Ištvan B. Foki jedan je od autora koji je svojim mnogobrojnim novinarskim i književnim radovima doprineo medijima za decu. U svom bogatom novinarskom iskustvu imao je priliku da radi i sa decom i sa odraslima, ali se uvek vraćao deci za koju piše i sada kada je u penziji. Foki je metaforično istakao da svaki novinar u radu sa decom mora da ima na umu da „ukoliko želimo da razumemo potrebe deteta, ne smemo mu pružati mikrofon sa visine, već moramo čučnuti!“ Ono na čemu insistira i čime ostavlja utisak na ljude oko njega jesu izrazito veseo duh, elokventnost, strpljenje i „nikad prevaziđen dečiji  duh.“

Foki B. Ištvan je rođen u Bezdanu 26. septembra 1934. godine, gde je završio četiri razreda osnovne škole. U Sombor se seli 1956. godine i završava četiri razreda gimnazije, nakon čega odlazi u Suboticu gde završava više razrede i stiče učiteljsku diplomu. Kao učitelj je radio u Bogojevu i Telečki i tamo došao u prvi kontak sa radom sa decom. Istovremeno je pisao brojne takstove za ondašnje novine, kao i poeziju na mađarskom jeziku. Na Radiju Novi Sad je bio urednik i saradnik dečijeg programa na mađarskom jeziku sve do penzionisanja. Pisao je i piše pesme, prozu, radio drame, radio igre i  pozorišne komade najviše za decu i omladinu ali i za odrasle. Radio igre su mu donele brojne nagrade a kasnije bile i povod za veliki broj njegovih knjiga. Prevodi poeziju i prozu sa srpskog na mađarski jezik. Sarađivao je sa mnogim domaćim književnicima od kojih izdvaja  Miroslava Antića, Ljubivoja Ršumovića i Mariju Šimković sa kojima je pisao dvojezične knjige ili prepeve. 
Njegova prva knjiga, pesmarica za decu Mačji klavir, objavljena je 1972. godine na spskom jeziku. Nakon ove izdao je još šesnaest knjiga. Poslednjih godina bavi se prozom i stvarnim problematičnim pričama subotičke omladine (prostitucijom, krađama, noćnim živitom, druženjem...).

 

Šta vas je navelo na to da počnete da radite u medijima za decu?
- Sociografija. Dok sam radio kao učitelj morao sam i da pišem o svemu što se dešavalo oko mene. Tako sam, na primer, pisao o prvom paprikašu od mačaka, verovatno jedinom na svetu. To je bilo užasno! U Bogojevu je u jesen uvek bio bal lovaca i tamo su kuvani razni paprikaši. Da bi se našalio sa Romima, organizator je  skuvao i servirao paprikaš od mačaka. Kada im je pokazao mačije krzno i počeo da mjauče, jedan od njih se ispovraćao u cimbalo, ostali su nastavili da jedu. Posle sam to jako lepo prikazao u Mađar so-u.

Šta ste za decu prvo radili, i kada?
- To je bila jedna dečija pesma. Napisao sam je u trećem razredu osnovne škole. Pisao sam o tome da ne vidim nijedno dete, već vidim da su svi oni neke stvari, neko cveće, životinjice... Kada na ulici vidite neku damu koja šeta psa, pogledajte samo koliko su oni slični! Svaki gazda izabere svog miljenika, "alter ego"! Gledao sam na šta ko liči i tako sam napisao tu svoju prvu pesmu. Napisao sam da su deca nalik na sve na svetu, samo ne na ljude. I stvarno, to današnjica potpisuje, čovek upošte nije nalik na sebe, nego na nešto drugo.

Radili ste za decu i za odrasle, sa kime je teže raditi?
- Pošto dete ne voli da neko laže, ono nas imitira u svemu tome što mi radimo. Na primer, mnogo ljudi se zapovednički ponaša prema deci. Ja samo radim svoje, pravim se da ne obraćam pažnju na njih i nakon minut-dva svi su oko mene i rade isto što i ja. Odrasli često teraju decu od sebe i to dosta govori o njihovom odnosu prema njima. To je ono kad im odrasli kažu "moraš". Od malih nogu već nešto "moraju". Lepše mi je da radim sa decom, samo "materija" koju im mi predajemo je nešto što oni najmanje nauče i najmanje znaju u praksi da primene. Mislim da ljudi koji se danas bave decom vrlo malo znaju o detetu kao biću. Oni deci samo predaju, ali ih tome i ne nauče.

Da li ste se posebno pripremali za rad sa decom?
- Jesam. Sećam se, imao sam pet godina kada sam počeo da se pripremam za rad sa njima. Moj otac je bio berberin i ponedeljkom nije radio ništa. Pošto nije znao kako drugačije da se zabavlja morao je svog sina da nauči da čita i da piše. Tako da sam ja u petoj godini bio kompletan što se toga tiče. Moj deda, kapetan Janoš, kada je otišao u penziju, doneo je hrpu knjiga koju je u velikim ladama držao na tavanu. Jednog avgustovskog popodneva sam otišao gore i našao jednu knjigu o ratu između crnih i žutih mrava koji su u toj knjizi vodili strašnu bitku. Završio sam sa čitanjem za nekoliko dana i počeo da plačem. Majka, koja se zvala vrlo interesantno Emerencija, pitala me je zašto plačem ako sam pročitao knjigu a ja sam joj odgovorio „Nema završetka!“ Poslednje stranice knjige su nestale. Ne znam šta je bilo sa svim tim mravima. Majka mi je rekla da sam posle danima ponavljao: E, ja ću ovu knjigu završiti! To je taj prvi korak, u duši deteta već od pet-šest godina, želja da će završiti knjigu. Želite od mene čuti da sam ju završio? Nisam!
 
Radili ste i sa decom i za decu, šta je teže?
- Pisati je lakše jer tada nemate galamu. Mnogi danas kažu da ne mogu doći među decu i uraditi nešto sa njima. Vrlo je jednostavno. Treba samo ući u razred, sesti među njih i ništa ne raditi. Vaše prisustvo ih jednostavno negira. Nekako se loše osećaju. Ućute i gledaju u vas i onda možete početi sa vašim predstavljanjem.

Imate li povratnu informaciju o tome koliko su deca bila zadovoljna vašim radom? 
- Imam, pošto je moja knjiga prisutna gotpvo u svakoj školi gde se predaje na mađarskom jeziku. Dosta je škola koje su darovale moje knjige maturantima, tako da sam ja dosta prisutan među čitaocima. To je možda zato što sam ja zaljubljen u svoj maternji jezik i pokušavam dati maksimum na vrlo jednostavan način.

Da li je nekada bilo teško raditi sa decom, umiriti ih i uraditi zadatak do kraja?
- Ne, nikada. Isto sam radio što i oni, pa im to nikako nije išlo u glavu. Kako može jedan stari magarac raditi ono što oni rade?! Ako su pili, pio sam, ako su piškili, piškio sam...u inat! I onda su prestali pošto su počeli razmišljati: Zašto nas ovaj imitira?!

Da li se nekada ipak desilo da stvari izmaknu kontroli?
- Tada ih treba ostaviti da se "ohlade". Nakon izvesnog vremena ipak ćete ostaviti utisak na njih i to na takav način da oni to ni ne znaju. Svakog čoveka možemo kupiti. To nam je boljka! Nema slobodnog čoveka na ovoj zemljinoj kugli.

Kako se publika kupuje?
- E, to je već drugo! To je umetnost. Prodati robu, to je umetnost. Treba isfiksirati jedno lice iz cele publike, jednog prisutrnog i samo njemu govotiti kao da ste on i vi sami. Ostali čudnovato gledaju zato što ja uvek gledam u jednu tačku. Zbog toga moraju da me slušaju. „Sa ovim se nešto desilo“, kažu, ili „Nije čitav“  ili nešto drugo. Oni hoće da znaju to "nešto drugo". I onda su moji!

Oprobali ste se u svim medijima za decu. Šta su prednosti, a šta mane jednih u odnosu na druge?
- Iz današnjeg ugla, svi mediji gube u odnosu na radio, zbog njegovih karakteristika. Možete slušati radio i istovremeno nešto drugo raditi. Današnji mediji nemaju svoju prvobitnu ulogu. Danas je vrlo teško naći ispravnog čoveka. Imamo danas ljude koji imaju ne dva nego četiri lica! Pa, kako se današnja omladina može ugledati na takvog čoveka, kao ideala?! Tako je i u današnjim medijima. Lažu svi, od A do Ž! Deci lažu u školama, pogledaju na televiziju- čuju laž, u porodici je laž. Taj naraštaj od malih nogu živi u laži. Sadašnji mediji ne valjaju ni u kakvom smislu! U vreme kada sam ja radio, odlazili smo na zadato mesto i trudili se da nekako vidimo i proživimo život tih ljudi. Jeli smo njihov hleb, pili smo njihovo vino, rakiju ili vodu, bili smo danima tamo, pa smo tek onda napisali reportažu. A danas: Ej, znaš šta se desilo u Beogradu? –Znam, to ću odmah napisati! Napisaću da bi bio prvi koji je to javio a to će tek sutra biti na ulici. Mediji u rukama kapitala. Televizija je najveće zlo današnjce, smrt za dete. Mi danas robujemo televiziji!