foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

5* - 5 sa zvezdicom

Raša Popov: Orfelin našeg doba

 

Razgovor vodio: Marko Vranješ 

Rođen je na severu Banata, u malom po guskama poznatom selu, Mokrinu. Raša Popov sada hrabro gazi 78. godinu svoga bogatog života u urbanoj beogradskoj četvrti Palilula. Mnoge generacije rasle su i obrazovale su se uz njegove kreativne ideje i zanimjlive pronalaske. Po sopstvenom svedočenju za njegov život važni su: mokrinski mlinovi i crkva, bečkerečki Begej između dva mosta i kuća u Maršala Tita 31 u Zrenjaninu, novosadski Bećar-štrand i Đačko igralište. Razume se, ne jedino to.

Završio je književnost, ali mu to nije bila jedina preokupacija. Pažnju mu je držala svestranost i potreba za čitanjem raznih publikacija, ne samo književnih i beletrističkih dela, već i stranih novina, svega što postoji u arhivima gradova i biblioteka i još mnogo toga što ga je verovatno i odvelo u novinarstvo. Objavljivao je jako mnogo, tako da su njegova nadahnuća pretočena u pisanu, radijsku, ali i televizijsku formu. Između ostalog, dela ''Orman od istorijskog značaja'' i ''Novi čovek na cvetnom trgu'' u jeku komunizma napravili su opštu pompu. ''Novi čovek'' je do dana današnjeg ostao zabranjen, a završiće (ako će ikako završiti) s prekopavanjem po novinama i časopisima, gde je objavljeno na stotine njegovih tekstova, po dokumentacijama radija i televizija, gde je rasuo fantastične tvorevine kojima se tragovi gube na tavanima i u skladištima naših nesrećnih diskontinuiteta u razvoju društva.

Možda je Raša Popov kao jedan od sasvim retkih intelektualaca koji ima dar da oseti inovaciju bio i jedini koji je video unapred da stvar neće završiti ni na bagremu i dudu, niti na konju i žitu, već da će vrlo brzo doći do crkve i groblja, a vratiti se komšiluku, salašima, Ciganima i detinjstvu. Dalekovidost je još jednom lako ustanovljiva kod Raše Popova. To je on, naš Raša pronalazač koji još živi u šarenom svetu naših detinjstava koje su nam majke spakovale u jednu kartonsku kutiju i zauvek odnele u podrum.

Kako i kada ste prvi put počeli da radite sa decom?
- Godinama sam pokušavao da pišem poeziju za decu, ali nikada mi to nije išlo od ruke. Uvek sam se vraćao na tri rime iz vremena mog detinjstva: ''Baba - žaba, mama - slama i Rada - čokolada''. Međutim kada mi se, pre 23 godine, rodila unuka Marija, (inače imam dve unuke,) tada sam u toku jeseni osetio potrebu da pišem stihove za decu. Napisao sam svoju prvu knjigu stihova ''Žabac koji ne zna da ćuti''. To je objavljeno u najvećoj seriji dečije literature u to vreme, a to je bila jedna ''Dnevnikova'' edicija. Tada je ta izdavačka kuća štampala dela Miroslava Antića u šest velikih belih tomova. Onda je nestalo para, pa su došli u tada ''Izdavačku radnu organizaciju Matice srpske'' gde sam ja bio urednik. I škola se nije zvala škola već ''Оbrazovno vaspitna radna organizacija''. To je bio taj Ustav koji su pisali pseudofilozofi. Oni su raščlanjivali prekrasne reči, kao što je škola, na skraćenice svog doktrinarnog pristupa stvarnosti. Tako je ''Matica srpksa'' bila, zahvaljujući mom trudu, koproducent u izdavanju šest velikih tomova Antićeve poezije, što smatram jednom od svojih zasluga u životu. Miroslav Antić Duško Radović, Ljubivoje Ršumović i Dragan Laković su četiri velikana poezije za decu. S tim što je Antić svoj put krčio sam. Toliko je bio sam da je bio originalniji od svih njih. "Plavi čuperak" je šezdesetih godina postala kultna knjiga mladih roditelja. Kada sam ja bio dete tridesetih godina, najslavniji pesnik za decu bio je, sada zaboravljen, Andra Franičević. Međutim, ja sam ga uvrstio u svoju knjigu ''Sto najlepših pesama za decu''. Njegovi motive su: dečaci, devojčice, vetar, voće, sneg, godišnja doba… Sve je to nasleđe 18. veka. U tom veku je nastala prva moderna knjiga za decu koju je napisala Mari de Bomon, ''Lepotica i zver''. To je preteča King konga, ružna spodoba sa nežnim srcem. Mari de Bomon je unela motive godišnjih doba, klime… Od polovine 18. do polovine 20. veka istrajavaju isti motivi koji se nasleđuju. Sveta Malešev, pokojni direktor ''Zmajevih dečijih igara'' je jednom priredio izložbu ''200 godina srpske književnosti za decu''. Tokom 18. veka je prevedana prva knjiga za decu, "Mari de Bomon", na lep srpskoslovenski jezik. Preveden je i "Robinzo Kruso" 1790. Veliki bibliotekar Laza Ćurčić predložio mi je prvi srpski prevod "Robinzona" u Novom Sadu. U rumunskom gradu Sibiju, nalazi se prevod sa srpskog na rumunski izdat 1800. godine, što znači da je Novi Sad bio grad dečije književnosti, što sam kao TV novinar i snimio. Šezdesetih godina Mičel Andrijen je napisao knjigu ''Čovek Petko'' i time izvršio reviziju Defoove knjige. Kao ekstremni levičar, smatrao je da delo ima rasističku crtu jer je Robinzon kao belac i spasitelj, a Petko je crnac i stalno sluga. Kod Mičela Petko je inteligentniji od Robinzona. Postoji i film ''Čovek Petko'' koji svi treba da pogledaju. Petko izdribla Robinzona u fudbalu. Vrlo brzo je Pele posle tog filma postao prvak u fudbalu, što dokazuje ogroman uticaj i na decu i na odrasle..

Odakle vam inspiracija za toliku svcestranost? U internim intelektualnim krugovima vas zovu ''Orfelinom 20. veka''.
- Kada sam isterаn iz Novog Sada, moj prijatelj Laza Čurčić napisao je tekst u ''Dnevniku'' - "Odlazak Raše Popova iz Novog Sada". Nezdrava čaršijska atmosfera u Novom Sadu je postala neizdrživa. Učestvovao sam u jednoj mučnoj književnoj polemici, a zna se - ko učestvuje u književnim polemikama taj je viđen da uskoro umre. Tako su Danilo Kiš i Dragan Jeremić u svojim knjigama polemisali i ubrzo umrli od iste bolesti, od raka... Tada je Laza Čurčić napisao da se ponavlja ona sudbina Orfrelina koji je iz Novog Sada, a da mu do dana današnjeg spomenik nije podignut. Što se moje svestranosti tiče oduvek sam buio radoznao, drugi u razredu sam bio po čitanju. Bio sam veliki čitalac, voleo sam da čitam pored klasike i stare kalendare gde su bili razni zanimljivi članci. Voleo sam raznovrsne knjige, to je moj izvor. A kao đak rado sam voleo da pričam i sedim sa boljima od sebe, sa genijima, recimo sa Andrejem Kislovskim.  Verovao sam da ću tu da profitiram.  Recimo taj moj drug Kislovski mi je pričao kakao Eskimi znaju kad prođe mesec dana iako je tamo na Severnom polu najmanje četiri meseca mrkla noć. Iako nemaju sunca na nebu, mesece računaju po menstrualnom ciklusu svojih žena. One su živi kosmički kalendar, one žive ritmom nebeskih tela. Dok su muškarci ovozemaljska bića, žene su kosmička. Družite se sa pametnijima od sebe, to je savet za svu decu. Nemojte da tražite proste i zatupljene likove. Dušan Makavejev mi je takođe bio dobar drug koji je bio istinski genije.

Kako opisujete današnji program za decu?
- Ne volim te programe za decu. Uvode decu kao spikere, autore, intervjuiste… Škola mora decu da ubacuje u forme kulture i dobro je što škole pokreću đačke listove, ali ima nešto starmalo u tvorevinama male dece, to je toliko didaktično i otrcano. Nema štoseve i humore koje deca vole. Bio je u Beogradu jedan što priča viceve 24 sata koji je i deci u bolnicama pričao viceve. Mediji koji su dati deci na uređivanje su starmali. Ni Zmaj Jova nije naročito cenio starmalu decu. U zlatno vreme televizije i radija velikani su bili Duško Radović, Ljubivoje Ršumović i Dragan Lukić. Postojao je i legendarni dečiji kabare ''Na slovo na slovo", koji je nezamenjiv. Činjenica je da ni Ršum nije dovoljno teoretski istražen. To znači da ima materije, ali ne i volje medija. Komercijalizacija svih medija je pokazala da je nabogatiji ''Pink'' koji nema dečji program. Najbolju prođu imaju pevači neka muzike koja se peva kroz nos. Obrazovne emisije i emisije za decu su zajedno kao dva brata uboga isterane iz medija zbog komercijalizacije. Da neki zgrnu pare i pevaju kroz nos. Meni nije jasno zašto srpski narod voli pevanje kroz nos, kad su do juče pevale Vasilija Radojčić, Lepa Lukić i drugi. A ovo sad  kao u dečijoj pesmi Dragoslava Andrić o majmunima koji su dobili kijavicu. Nimfete koje pevaju unjkave pesme donose pare, a ne deca.

Deca su mnogo naučila od vas, a vi od dece?                                                                                                    - Uvek se obradujem kada se šale. Deca imaju samo svoj i ničiji drugi način izokretanja stvari, preslvače svet oko sebe kako im odgovara. Izgovaraju reči i rečinice na sopstveni način, na tom dečijem jeziku koji sazreva. Time poseduju jednu veliku logiku. Noam Čomski je otkrio interesantnu stvar zahvaljujući magnetofonu. Instalirali su u jednoj dečijoj sobi mikrofon i sve snimili što se detetu govori i što dete kaže. Izvršili su analizu detetovog govora, dete rastući savladava gramatičke oblike. Deca sama stvaraju jezik.

U budućnosti, kako će izgledati program za decu?
- Televizija koja ubira pretplatu bila bi dužna da stvara programe za decu, međutim to se ne dešava. Političari stavljaju najumiljatije podrepaše. Iskreno se nadam da će biti kultivisanih ljudi poput Radovića ili Ršuma, odnosno da će neko takav da se ponovi. A u komercijalnim medijima ima jako puno američke agresivnosti, a to nije dobro. Pazite, vođa Nindža kornjača je bio jedan pacov. Ne verujem u promenu u komercijalnim medijima.

Šta biste poručili mladim novinarima koji žele da se bave medijima za dece?
- To je povlastica, kada sam bio mlad jedan stari novinar je meni povremeno davao da uređujem njegovu dečiju stranu. To je bilo retko, samo dok je on bio na godišnjem odmoru ili odsustvu. Tako sam počinjao. On je imao divne komplete dečijih listova, na primer iz britanskih novina ''Daily mirror'' i slično. Prevodio sam ''Children mirror''. Zaista je lep poziv raditi sa decom i za decu.