foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

5* - 5 sa zvezdicom

Zaljubljenost i Mika

MIROSLAV MIKA ANTIĆ

Odrasli se ponekad, koliko god to vama čudno zvučalo, zaista mogu poistovetiti sa vama. Ono što je jedna od najvećih zabludi od kad je sveta i veka to je da se deca ne mogu zaljubiti.

To je ono kada mama i tata vašu zaljubljenost u Saru iz prvog dva smatraju neozbiljnom i prolaznom, a vi ne razumete zašto, kad vama srce udara kao ludo kad prođe hodnikom noseći novi roze rajf u kosi? Kada se zaljubimo, obuzme nas strašna sila nalik na pomeranje planina, i veoma je čudno što odrasli to ne shvataju ozbiljno.

Jedan odrasli čovek bio je od druge vrste. Ne kao vanzemaljac ili slično, nego jedan od onih koji ostanu dete i u zrelim godinama i jedan od onih koji savršeno razumeju koliko ozbiljna i bolna može dečija zaljubljenost biti. Njegovo ime je Miroslav Mika Antić.

Mika je rođen 1932. godine u Mokrinu, u ravnom Banatu. Kao dečak počeo je da piše pesme. Bavio se raznim stvarima, ali je njegova prva i najveća ljubav bila pisanje. Osim knjiga za odrasle, na svom putu istraživanja dečijeg shvatanja sveta napisao je i nekoliko knjiga za decu: "Plavi čuperak", "Garavi sokak", "Nasmejani svet", "Šašava knjiga", "Olovka ne piše srcem", "Ptice iz šume", "Tako zamišljam nebo"...

Najveći motiv u njegovom celokupnom pisanju su bila deca, njihov svet, njihova igra i pre svega njihova neshvaćena zaljubljenost. Shvativši da su deca naišla na nepoverenje odraslih kada je u pitanju  svet zanesenosti i ljubavi koja i njima pripada u jednakoj meri kao i odraslima, Mika je odlučio da uradi jedan, za vreme u kom je živeo, neobičan potez. Napisao je knjigu ljubavnih pesama za decu.

Sedeo je tako satima za pisaćom mašinom smišljajući najbolji mogući način da prikaže ovaj put samo deci, a ne odraslima, kako je to biti zaista zaljubljen dok si mali. Shvatio je da je patnja za prvom simpatijom jedna od najjačih i najbolnijih i pristupio pisanju na najozbiljniji mogući način: iz ugla jednog deteta.

Razumeo je decu, jer je znao na koji način da se projektuje u dete onda kada je to bilo potrebno, tačnije dok je pisao. Prisećao se svojih dana u osnovnoj školi, svih patnji kroz koje je prošao kada je bio zaljubljen u devojčicu iz svog razreda, koliko ga je samo bolelo što ga niko ne razume i što ga smatraju „malim“ da se zaljubi.  Tako je napisao jednu divnu pesmu, u kojoj se svaki dečak može pronaći.

DOSADNA PESMA

Toliko mi je dosadno
da ne znam šta ću.
Kad izlazim iz škole
nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se sa trojicom
bar da me vide devojčice.

Devojčice su smešna stvorenja,
dugonoge,
okrugle,
pegave ili kratkovide,
mnogo lažu i ogovaraju
i pišu ljubavna pisma
koja mi stave pod klupu.

Meni je sve to dosadno.
Ipak, pročitam pisma,
najlepše reči prepišem
- ako mi nekad zatreba,
a od onog što ostane
napravim papirne lađe,
napravim ptice,
slanike,
žabe,
i bajagi se igram
a tako mi je dosadno.

Dosadno mi je da porastem,
da nosim tesne cipele
i da se oženim.

Oni koji porastu prvo se danima mrze
onda se danima svađaju.

Jedino mi je žao mog tate.
Da je ostao dečak kao ja,
baš bi smo divno mogli da se družimo
i da zajedno budemo zaljubljeni
u nastavnicu istorije.

Sve ostalo mi je dosadno.
Toliko mi je dosadno
da ne znam šta ću,
nego nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se sa još trojicom
čak i kad nema devojčica.

Voleo je i da se igra pomeranja svetova. To znači da je zamenio rečenicu odraslih koju veoma često vole da upotrebljavaju ne razmišljajuće toliko o njenom značenju, a ona je “kad sam bio mali”  i napisao je pesmu:

KAD SMO BILI VELIKIi

Kad smo bili veliki
kroz detinje nemire,
svi onako luckasti,
šmrkavi i lajavi,
ludo smo izmišljali,
neke svoje svemire
i bili smo krilati,
i bili smo zmajevi.
Igrali se piljaka
sa najlepšim zvezdama.
Crtali smo svetlošću
radoznala skitanja.
I uvek u srcima
ko u toplim gnezdima
znali smešan odgovor
na sva tužna pitanja.

On je na detinjstvo gledao kao na najlepši period u svačijem životu i želeo je da i odrasli makar malo tog perioda zadrže u sebi i da se sete ponekad kako je to biti “mali”. Posmatrao je decu kao najbolje prijatelje i kroz pesme govorio o njima o njihovim najvećim problemima i u isto vreme pokušao da i odraslima prikaže koliko su oni zapravo ozbiljni. Mika je bio i ostao veliki pisac, prijatelj i drug svakog deteta koje pročita bilo koju od njegovih pesama i pre svega, celog svog života, on je zaista ostao jedno veliko zaljubljeno dete.