foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

5* - 5 sa zvezdicom

Deca i vanškolske aktivnosti

Autor: Milan Kodžo

Seminarski rad

Pod vanškolskim aktivnostima smatraju se sve izborne aktivnosti dece školskog uzrasta koje nisu u vezi sa redovnim planom i programom za razred koji pohađaju. To su razne sekcije, dodatni kursevi, sportske i umetničke aktivnosti. Osim što kod dece razvijaju lična interesovanja, uz ovakve aktivnosti deca uče da od najranijeg doba budu odgovorni prema svojim obavezama i da ih izvršavaju na vreme. S druge strane, treba imati u vidu da na svakoj od tih aktivnosti ima neka odrasla osoba koja decu nadzire i stalno upućuje na pravila. Pri tome se može osiromašiti dečja spontanost, kreativnost i mašta. Neke od tih aktivnosti moguće je pohađati u školi i besplatno, a neke se plaćaju. Prema tome, o vanškolskim aktivnostima dece, u većoj meri odlučuju roditelji i njihove mogućnosti da ih svojoj deci priušte. Prema istraživanjima objavljenim u zborniku „Društvo rizika”, koje je izdao Institut za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, 83 odsto dece u Srbiji ima redovne vanškolske aktivnosti kojima posvećuje dosta vremena. Prema našim istraživanjima više od 90 odsto dece u Vojvodini do petog razreda ima po nekoliko vannastavnih aktivnosti. Kasnije taj broj postepeno opada, ali većina dece zadržava bar jednu od aktivnosti. U najvećoj meri to je sport, zatim slede jezici (uglavnom engleski), onda folklor, hor i muzičke i dramske aktivnosti. 

Vanškolske aktivnosti dopunjuju obrazovni sistem i na neki način postali su njegov “potporni zid”. Tako se učenje u velikoj meri pomerilo iz učionice u vanškolski kontekst, a porodica je postala jedan od ključnih elemenata u obrazovnom procesu.

Pre nego što roditelji konačno organizuju aktivnosti za dete, pedagozi kažu da je dobro odgovoriti na neka pitanja: Hoće li dete imati koristi na emocionalnom, fizičkom i društvenom planu od uključivanja u tu aktivnost? Da li je aktivnost primerena uzrastu deteta? Da li će dete hteti redovno da ide na tu aktivnost? Hoće li se prilagoditi bez jačeg emocionalnog otpora? U tome bi trebala pomoći procena samih roditelja i učitelja, jer oni s detetom provode najviše vremena, a dete je povodljivo i ne zna valjano da odlučuje. Ako voli pokret, za njega je ritmika, gimnastika, fudbal ili nešto slično. Ako voli pričati, ponavlja čak i nepoznate reči, treba da krene na strani jezik. Važno je osluškivati dete!

Socijalni kontekst vanškolskih aktivnosti

Prema istraživanjima beogradskog Filozofskog fakulteta, deca roditelja koji pripadaju višim socijalnim slojevima imaju veći broj vanškolskih aktivnosti, a socijalne razlike vidljive su i kada je u pitanju vreme provedeno u školama stranih jezika, kompjutera i plesa ili na sportskim terenima. Časovi klavira i solfeđa skuplji su od folklora, pa na ovakve aktivnosti odlaze deca koja imaju izuzetan talenat i čiji roditelji mogu to finansirati. Sportske aktivnosti dostupnije su mališanima, a neke od njih čak i besplatne u okviru školskih sekcija. I prema našim istraživanjima, samo 5 odsto dece u Vojvodini bavi se sviranjem instrumenta ili pevanjem u horu. Privatni časovi klavira koji se izvode u novosadskoj Osnovnoj školi “Petefi Šandor” koštaju i do 100 evra mesečno, iako podrazumevaju samo jedan blok časova nedeljno.

Sportom se bavi većina dece, ali samo neki imaju mogućnost da dođu do dobro opremljenih sportskih klubova ili škola sa vrhunskim trenerima. I o tome odlučuje finansijska karta porodice u kojoj dete odrasta.

Neretko, roditelji organizuju deci vanškolske aktivnosti jer ne mogu zbog svojih obaveza da ih dovedu iz škole kad se završava redovna nastava, ili zato što decu nema ko da čuva dok oni rade. Danas, većina osnovnih škola u Srbiji ima organizovan boravak za učenike pre ili posle nastave, a u sklopu boravka i neke aktivnosti. Produženi boravak u školama omogućuje deci nadzor odraslih osoba kada roditelji ne mogu biti prisutni, a dodatne aktivnosti pomažu deci da upoznaju nove drugare i pomažu im da razvijaju svoje društvene veštine.

Međutim, roditelji ne treba da precenjuju mogućnosti svoje dece i da ih zbog nedostatka svog vremena teraju da što više sati provode na dodatnim aktivnostima. Kako procenjuju školski pedagozi bilo bi dobro da dete ima bar jednu vannastavnu aktivnost dnevno, ali da mu ona ne oduzima više od 2 sata vremena. Podrazumeva se da je porodica i dalje glavna tačka u psihološkom razvoju deteta, zatim škola, pa tek onda vanškolske obaveze. Do značajnih podataka o vanškolskim aktivnostima dece došli smo i tokom našeg istraživanja.

Metod istraživanja

Istraživanje su sproveli studenti Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu među učenicima trećeg, četvrtog i petog razreda osnovnih škola u Vojvodini. U anketi je učestvovalo više od 400 dece iz dvadesetak škola. Istraživanje je rađeno u periodu od oktobra do decembra 2010. godine.

Deca su popunjavala anketni list tako što su zaokruživala ponuđene odgovore, dopunjavala rečenicu ili sama odgovarala na postavljena pitanja. Na osnovu pitanja o vanškolskim aktivnostima i hobijima, dolazimo do sledećih kvalitativnih i kvantitativnih podataka:

Kako deca biraju i planiraju svoje dodatne obaveze?

Analiza dobijenih podataka i upoređivanje

Dete čak i ako bira samo, neće uvek izabrati ono što zaista želi. Nekad će biti povedeno odlukom najboljeg druga ili drugarice, dovoljno ubedljivom sugestijom učitelja ili prezentera aktivnosti. Može se desiti i da će roditelji forsirati tu dodatnu aktivnost što može dovesti do niza negativnih efekata kod deteta: dete može postati vrlo anksiozno i nesigurno, a umesto da ima benefite od aktivnosti, one mogu biti izvor stresa.

Sportske aktivnosti najzastupljenije su u rasporedima dodatnih obaveza. Među dečacima dominira bavljenje fudbalom, a među devojčicama gimnastika ili atletika. Tu su košarka, plivanje i ostali popularni sportovi, ali zanimljivo je da među najmlađima ima i onih koji se bave ne tako popularnim sportovima, kao što je na primer hokej na ledu.

Folklor je jako popularan, a i lako dostupan. Roditelji često upisuju decu na folklor jer članarina u kulturno-umetničkim društvima ne košta mnogo, a tako se otvara šansa da dete dosta putuje i sklapa prijateljstva širom zemlje ili čak širom sveta. Dete koje se bavi folklorom lakše prihvata javni nastup od deteta koje se bavi sportom, jer u folkloru se uglavnom ne takmiči dok se ne dođe do festivala, a to je tek u kasnijem periodu bavljenja ovom aktivnošću. Većina roditelja smatra da je folklor dobra kombinacija fizičke aktivnosti, druženja, putovanja i učenja tradicije.

Učenje stranih jezika veoma je popularno među decom, a najzastupljeniji je engleski. Ovde postoje dva vida časova – dopunski privatni časovi za decu koja nisu svladala jezik u redovnim časovima za vreme nastave i časovi za decu koja žele da nauče napredniji nivo jezika od onog kojeg pohađaju u redovnoj nastavi.

Bavljenje horom, muzikom i glumom zahteva talenat, ali i malo veća ulaganja roditelja, pa se ovakvim aktivnostima bavi nešto manji procenat dece.

Trebalo bi da dete ima vremena za opuštanje, nestruk-turiranu igru, istraživanje, boravak s porodicom, vreme za čitanje, vreme da se druži s prijateljima. To vreme podjednako je važno za njegov razvoj kao što su to jelo, piće, higijena i učenje u školi. Ukoliko dete nema vremena za to, kreativnost i mašta će mu se bitno narušiti, te će se veselo dete zainteresovano za mnoštvo aktivnosti vrlo brzo pretvoriti u zabrinuto, blago depresivno, a možda i u takmičarski nastrojeno dete. Ako nasuprot tome dete ne želi biti uključeno ni u jednu aktivnost, njegova odluka treba da se poštuje, ali roditelji i pedagozi moraju utvrditi zašto je to tako – je li dete previše povučeno i ne želi upoznavati novu decu, boji li se obaveza, da li se ne želi uključivatiti u nešto za što ne veruje da neće postići najbolji rezultat?

U većini slučajeva dete ne bira samo jednu opciju koja mu se nudi, već nekoliko njih. To potvrđuje i naše istraživanje. Većina njih bavi se nekom sportsko-rekreativnom aktivnošću i ide paralelno, na primer, na časove engleskog.

Međutim, problem nastaje ako dodatne obaveze postanu glavne u neko dogledno vreme, kaže školska pedagoškinja Sonja Žegarac. Najčešće je to slučaj sa decom koja se istaknu u sportu, jer posle nekog vremena treninzi i razna takmičenja zauzimaju veći deo dana, a škola tu pada u drugi plan.

- U našoj školi dosta dece pohađa određene vannastavne aktivnosti i mnogi među njima su veoma uspešni sportisti na državnom i međunarodnom nivou. Česta pojava je da deca koja se uspešno bave sportom imaju otpor prema školi i svoju budućnost vide isključivo kroz sport. Nastavnici su tada spremni da naprave izuzetke kada su ocene u pitanju, jer ne treba decu sputavati u njihovim ambicijama, tvrdi Sonja Kodžo-Žegarac.

Druga opasnost je “neostvarena ambicija roditelja”, tvrdi ona. Ako nastavnik primeti taj slučaj, bilo bi dobro da uputi dete i roditelja u pedagoško-psihološku službu u školi gde bi se obavio razgovor i roditelj naveo na shvatanje svoje greške ukoliko se utvrdi da dete ne želi da bude ono što roditelj zahteva od njega. Granicu preklapanja želja dece i roditelja teško je odrediti jer deca često žele da kopiraju roditelje ili stariju braću i sestre, pa na primer, idu na časove klavira ako su im roditelji muzičari, a upisuju se na sekciju iz biologije ako su im roditelji lekari.

Zanimljivo je da neka deca pod pojmom “vanškolske aktivnosti” smatraju i svoje vreme provedeno ispred televizora. To je verovatno zato što u školskom boravku, pre ili posle nastave imaju uključen televizor, a aktivnosti u boravku ne umeju da razdvoje na obavezne i neobavezne.

Razlika u aktivnostima dece iz grada i dece sa sela

Kako su deci iz grada neke aktivnosti dostupnije, primetili smo da većina njih u školama u gradu imaju više vanškolskih aktivnosti, nega deca iz manjih mesta. To se posebno odnosi na aktivnosti vezane za umetnost – muziku i glumu. Problem je takođe i nedostatak sportskih terena i bazena u nekim mestima.

Blizina igrališta, biciklističkih staza i bazena, doprinosi da se deca radije opredeljuju za neki vid dodatne aktivnosti. Ne samo to, ukoliko se deca ne osećaju sigurno prilikom prelaska ulice (slučaj sa decom u gradu) ili ih plaši okruženje u kojem se nalazi gimnastička sala ili bazen, radije će izabrati da se ne bave fizičkom aktivnošću. Samim tim, deca će više vremena provoditi kod kuće, sedeći ispred televizora ili ispred kompjutera.

S druge strane, deca na selu svoje vanškolske aktivnosti često će zameniti igrom napolju na improvizovanim terenima, u dvorištu kuće i slično.
Zaključak

Na osnovu svih navedenih podataka, zaključujemo da su vanškolske aktivnosti sastavni deo dana skoro svakog deteta. Deca u većini slučajeva pohađaju te aktivnosti zato što to žele i vole, mada ima i slučajeva gde usled poistovećivanja sa roditeljima ili vođeni njihovim predlozima idu tamo gde misle da je dobro, ali im se baš i ne sviđa.

Ponuđene vanškolske aktivnosti za decu u Vojvodini su različite, ali najviše je sportskih, fizičkih, rekreativnih, pa se većina dece i odlučuje za njih. Dosta vanškolskih aktivnosti deca pohađaju u samoj školi, u vidu sekcija ili aktivnosti za vreme produženog boravka, a neke od dodatnih obaveza roditelji plaćaju svojoj deci kao privatne časove. Vreme koje deca provode na dodatnim aktivnostima varira od jednog do nekoliko sati dnevno, što upućuje na to da prosečno dete danas ima jako malo slobodnog vremena za igru i druženje van neke organizovane aktivnosti.

Razne dodatne aktivnosti pružaju mnoga uzbuđenja i podstiču razvoj određenih detetovih sposobnosti, ali preveliki broj takvih aktivnosti može onemogućiti detetu da se zadubljuje u svaku od njih, da zaista razvije određene veštine. U uzorku na kojem smo mi istraživali su deca do 11 godina i oni se u tom uzrastu još okušavaju u dosta aktivnosti, svaštare, ali njihovi učitelji i nastavnici kažu da broj njihovih izabranih obavezaa, kako oni rastu, opada. Oni se kasnije posvećuju samo jednoj ili dvema aktivnostima i njima onda poklanjaju svu pažnju i vreme, jer tek kad malo porastu shvataju šta ih stvarno zanima i čime žele da se bave.

Vanškolske aktivnosti važan su deo dnevnog rasporeda dece u Vojvodini. Deca shvataju da je bavljenje dodatnim aktivnostima dobro za njih, ali pitanje izbora aktivnosti nije potpuno u granicama njihovog odlučivanja.

Literatura:

Dr Smiljka Tomanović, „Kulturni kapital u porodici: obrazovanje i(ili) školovanje”, zbornik „Društvo rizika”, Institut za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, 2009.
Dafna Lemis, “Deca i televizija”, Clio, Beograd, 2008.
Portal “Dečija planeta”, www.decijaplaneta.com
Razgovor sa školskom pedagoškinjom i nastavnicom građanskog vaspitanja, Sonjom Žegarac