foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

5* - 5 sa zvezdicom

O razmaženosti

Foto: www.transfac.com

Kako deca postaju razmažena? Jednostavno. Kada se dete rodi, mamin i tatin život se potpuno menja i ono im postaje najvažnije. Kako dete raste, postaje sve više radoznalo, sve ga zanima i želi sve da vidi, dobije i proba.

Vremenom roditelje umori dečji plač i počnu da mu dozvoljavaju sve što traži, samo da ne bi plakalo, vikalo ili se ljutilo. Onda dete oseti da može da dobije sve što poželi i postoji opasnost da će uraditi nešto što nije dobro za njega. Tako ono prestaje da sluša roditelje, a oni gube moć da ga vaspitaju. Tipičnog razmaženka prepoznajemo po ponašanju koje nema granice, misli da je on centar sveta i da su svi iz njegove okoline dužni da mu ispunjavaju sve želje. Razmaženo dete očekuje da se svi prema njemu ponašaju kao roditelji, što nikad nije tako. Kada se ostali ponašaju drugačije prema njemu, dete to doživljava kao napad na njega i trudi se da uzvrati istom merom. To znači da su razmažena deca često u sukobu sa drugim ljudima, osećaju se neprihvaćeno, što neretko prenesu i u svoj budući odrasli život.

Kada porastu, razmažena deca ne znaju da dele stvari sa svojim dragim ljudima, misle samo na sebe, a često umeju da budu veoma neprijatni prema drugima. Uvek im je potrebna tuđa pomoć. Jedan od najvećih problema razmažene dece kada odrastu je to što nemaju želju da napreduju. Ona su uvek zadovoljna svojim detinjstvom i ne žele da ga zamene za drugačiji život. A život odraslih jeste drugačiji. Zato odbijaju da odrastu i jedina želja im je da sve ostane kao što je u detinjstvu. Ne shvataju da u životu odraslih moraju da se trude da bi postigli uspeh.

Razmaženo dete nije ono koje je imalo puno roditeljske ljubavi, već ono kome su nedostajala pravila. Roditelji nisu vaši drugari. Uloga roditelja je da nauči dete kako stvari funkcionišu i da autoritet treba poštovati. Prijatelj prijatelju ne može da kaže “ne smeš da uradiš to”, ali zato je to važna uloga roditelja. Ipak, to ne znači da roditelji i deca ne treba da razgovaraju, ali deca moraju da znaju da prihvate “ne” kao odgovor. To znači da ne mogu da dobiju sve. Moraju da poštuju osećanja i potrebe drugih, kao što i drugi poštuju njegove. 

Kada roditelji od vas zahtevaju da učinite nešto što vam se ne radi, odbiju da vam ispune neku želju ili vas kazne zbog nečega što ste pogrešno uradili, to ne smete da shvatate kao da vas oni ne vole. Zahtevi su sastavni deo života i ne treba ih izbegavati.