^Na Vrh
foto1 foto2 foto3 foto4 foto5

5* - 5 sa zvezdicom

Mediji za decu kao promoteri stila života

Autor: Tatjana Stokić

Diplomski rad

Sažetak:
Mediji u današnje vreme imaju veliku moć i njihov uticaj na formiranje mišljenja, stava i stila života je ogroman, posebno kod mladih ljudi. Mediji za decu i mlade kao i proboj novih tehnologija promenili su u potpunosti njihov stil života, postavili neke nove granice, a pomerili postojeće. Detinjstvo i tinejdžerske godine dece u Srbiji, pre svega desetak godina, obeležavale su emisije Branka Kockice, školski program RTS-a, „Neven“, Diznijevi crtaći i dečiji filmovi, ali danas toga više nema. Danas deca odrastaju uz emisije poput „48 sati svadba“, „Menjam ženu“, „Gledaj majku-biraj ćerku“... Diznijevi junaci pretvorili su se u izmišljene životinjske vrste trouglastih očiju Pokemone, a Barbike su zamenjene glavatim lutkama koje spašavaju svet. Zec, veverica i prepelica zamenjeni su žabom i zmijom, a dečija muzika i muzika za mlade poput roka i popa zamenjena je „Grandom“. Nove tehnologije promenile su definiciju komunikacije, a mediji su porušili stare i kreirali neke nove trendove. Idoli mladih idu iz jedne u drugu krajnost od potpuno promiskuitetnog izgleda pevačica iz „Granda“, preko cenjenih sportista do onih koji su spremni da se unakaze da bi pokazali svoj stav, poput Merlina Mensona. Izloženost medijskim sadržajima, bilo preko štampe, televizije ili interneta, dovodi do kreiranja jednog potpuno novog stila života, koji se odlikuje novim sistemima vrednosti, interesovanjima, novim idolima i uzorima mladih, jednostavno, drugačijim bioritmom... Javljaju se novi stavovi, stereotipi, navike. Ovaj rad predstavlja prikaz, pre nego kritiku, uticaja medija na kreiranje stila života  mladih ljudi. Svako poglavlje opisuje određeni segment života na koji, prema istraživanjima, mediji i nove tehnologije imaju najveći uticaj,  poput:  stvaranja sterotipa i predrasuda, seksualnosti, navika, biranja idola i uzora, komunikacije, korišćenja slobodnog vremena i slično.

Ključne reči: mediji, mladi, obrasci ponašanja, stil života.

1.2 UVOD

Savremeni čovek svoju svakodnevicu ne može da zamisli bez aparata, električnih mašina i medija. Niko od nas više ne razmišlja o tome koliko sati dnevno provedemo u „društvu” radio i TV aparata, kompjutera, mobilnih telefona i slično. Oni su svuda oko nas, oni su deo našeg života i obeležje našeg vremena. Ceo dvadeseti vek, pored dostignuća nauke i tehnologije, obeležen je dostignućima iz oblasti medija: štampa, radio, film, televizija, internet. Oni se razvijaju tolikom brzinom da ono što je napravljeno danas, već sutra nije aktuelno. U savremenom društvu masovni mediji su veoma moćni i svojim načinom izražavanja imaju presudnu ulogu ne samo u napuštanju nekih obeležja tradicionalne kulture već i u stvaranju nove - audiovizuelne kulture. Oni više ne odražavaju stvarnost, nego stvaraju naš doživljaj stvarnosti. Odliku masovnosti mediji stiču svojom osobinom da su usmereni ka velikom broju konzumenata. Svaki od njih ima svoju ciljnu grupu i prema zahtevima te grupe kreiraju svoj sadržaj. 

 

Kao veliki deo života ljudi mediji imaju i veliki uticaj na formiranje moralnih normi i upoznavanja sa moralnim delovanjem u društvu.

Najpodložniji ovom uticaju su mladi ljudi i deca kao deo društva koji se nalazi u periodu života u kom usvajaju obrasce ponašanja, kulturu i navike, a mediji kao masovna pojava, su neizbežni, oni privlače njihovu pažnju, a posebno televizija i internet, i na taj način im prezentuju i nameću stil života. Preko medija mladi danas upoznaju društvo pa i sebe same, stiču osnovne principe i pravila socijalizacije. Masovni mediji stvaraju  sliku o stanju, mogućnostima, potrebama, interesima, pravcima i vrednostima u društvu. Oni prenose, prikazuju i proizvode mnogo pojava, postupaka i dela. Etika u medijima, često, izostaje i to ima razarajući uticaj na psihu i socijalno stanje mladih ljudi. U sadržajima kojima su mladi ljudi preko medija izloženi ne izostaju nasilje, manipulacija, loši uzori i devijantni modeli ponašanja, a sve to može da utiče na formiranje moralnih normi i moralnih stavova mladih što stvara jedan, može se reći, iskrivljni stil života mladih ljudi prezasićen brigom o izgledu, prestižu, ugledu, a kome manjka pravih vrednosti i realnih očekivanja.

1.3 DEFINISANJE PREDMETA RADA

Predmet ovog rada fokusira se na uticaj medija na odabir stila života kod dece i mladih. Odgovara na pitanje na koji način se medijska ponuda u Srbiji odražava na odabir aktivnosti i usmerenja mladih. Pomenuta medijska ponuda obuhvata primarno televiziju i internet, a zatim i časopise namenjene osobama njihovog uzrasta.

Sadržaj koji ima određen uticaj na mlade ne nalazi se samo u medijima koji su namenjeni direktno njima, već ih nalazimo i u medijima namenjenim široj publici, a istraživanja pokazuju da omladina više konzumira medije namenjene široj publici, nego one namenjene direktno i samo njima.

Ranija istraživanja pokazala su, takođe, da mladi veliki deo svog slobodnog vremena provode gledajući televiziju ili koristeći računar što ukazuje na to da mediji imaju veliku ulogu u njihovom svakodnevnom životu i ovom radu daje relevantnost.

1.4 DEFINISANJE CILJA RADA

Cilj rada je utvrđivanje stepena uticaja medija na stil života mladih i izdvajanje onih oblasti života na koje oni imaju najveći uticaj, zatim otkrivanje koji mediji su najzastupljeniji, da li je to televizija, radio, štampa,  internet ili časopisi.

Ispitivanje određenih segmenata slobodnog vremena mladih i koji deo tog vremena pripada konzumaciji medija.
Kakav sadržaj nude izdvojeni mediji. Koliko je taj sadržaj prilagođen njihovom uzrastu. Da li taj sadržaj eksplicitno promoviše stil života mladih i sa kojim lakoćom ga oni usvajaju ili ne usvajaju.

1.5 METOD I KORPUS

U izradi ovog rada upotrebljen je deskriptivni metod i kvalitativna analiza sadržaja. Pored toga urađena je i uporedna analiza nekoliko istraživanja, a najviše su korišćena sledeća dva:

Istraživanje Stratedžik marketinga: „ Korišćenje medija i nove medijske tehnologije među mladim generacijama“, avgust 2008. godine

Istraživači su koristili metod Fokus Grupa i sproveli kvalitativno istraživanje na teritoriji Beograda, Novog Sada i Niša.

Uzorak: Svi ispitanici poseduju kompjuter i mobilni telefon sa mogućnošću pristupa internetu, koriste internet najmanje tri puta nedeljno.

Fokus grupe su formirane na sledeći način:

       Broj FG_____                      Opseg godina__                       Pol________                Grad______
     1        15 -19            4m/4ž             Beograd
     2        20 - 25            4m/4ž             Beograd
     3       15 – 19            4m/4ž             Novi Sad
     4       20 – 25            4m/4ž             Novi Sad
     5       15 – 19            4m/4ž                 Niš
     6         20-25            4m/4ž                 Niš

Glavni cilj istraživanja  bio je da se identifikuju stavovi  i pozitivne i negativne motivacije prema novim tehnologijama i korišćenju medija u Srbiji među mlađim generacijama.

Ostali ciljevi istraživanja:
• Stil života, vrednosti, aspiracije
• Hobi, interesovanja, slobodno vreme, ostale aktivnosti ( izlasci, sport, odlasci u teretanu, pozorište, bioskope, muzička dešavanja, koncerti, promocije knjiga...)
• Upotreba i odabir medija:
• Elektronski mediji (televizija i radio)
• Štampani mediji (dnevne novine, časopisi...)
• Internet ( korišćenje, odabir, informisanje i/ili zabavljanje, popularni sajtovi među mladima...)
• Mobilni telefoni ( GPRS, korišćenje 3G tehnologije)
• Istraživanje stava prema novim tehnologijama i predviđanje razvoja novih tehnologija u najbližoj budućnosti

Projekat „Svakodnevnica mladih u Srbiji“  koji je realizovao Institut za psihologiju sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Projekat je realizovan za potrebe izrade Nacionalne strategije za mlade na inicijativu Ministarstva omladine i sporte Republike Srbije. Predmet rada bilo je ispitivanje načina na koji mladi u Srbiji provode slobodno vreme.

Uzorak : Ispitivanje je obavljeno na 4845 učenika od I do IV razreda iz 26 srednjih škola u 9 gradova u Srbiji.

Ciljevi istraživanja :
• Ispitivanje različitih segmenata slobodnog vremena mladih
• Ispitivanje vrednosnih orijentacija, političkih preferencija i uzora mladih
• Mapiranje problema sa kojima se mladi suočavaju i sagledavanje njihove izloženosti rizičnim ponašanjima.

Korišćena je, takođe, anketa sprovedena isključivo za potrebe ovog rada. Predmet istraživanja je utvrđivanje odabira sadržaja u medijima u Srbiji.

Uzorak : Anketiranje je urađeno na uzorku od 30 mladih osoba uzrasta od 11 do 18 godina. Svi su dobili iste instrukcije. Svi ispitanici su iz Opštine Inđija u Vojvodini.

Opis ankete : Ispitanicima je predstavljena anketa u pisanoj formi koja je sadržala četrnaest pitanja od kojih su dva bila sa ponuđenim odgovorima.  Podaci koje su ispitanici morali da daju su : koliko imaju godina, kog su pola, koju školu pohađaju i u kom gradu žive.

Prvih devet pitanja odnosilo se na njihove navike  i odabir prilikom gledanja televizije. Od njih se prvo zahtevalo da navedu koliko vremena dnevno provode gledajući televiziju, a zatim i da navedu programe koje najčešće gledaju. Zatim je od njih zatraženo da navedu najmanje jednu emisiju i seriju koju najčešće gledaju kao i omiljeni kviz i sport. Naredni zadatak je bio da od ponuđenih pet emisija, koje se trenutno emituju na programima u Srbiji, a namenjeni su osobama njihovog uzrasta, zaokruže onu koju gledaju ili, ukoliko ne gledaju ni jednu od navedenih, dopišu ime emisije na ostavljeni prostor kao opciju broj šest. Od njih je potom zatraženo da navedu šta im se dopada, a šta im se ne dopada u emisijama koje gledaju, da napišu da li imaju omiljenog voditelja ili oiljenu voditeljku i ko je to i da li im je neko iz medija idol (ko). Odgovor na poslednje pitanje u setu pitanja koja su u vezi sa televizijom zahtevao je od ispitanika da se odluče šta bi radije gledali obrazovnu ili emisiju o modi i tračevima. Naredna dva pitanja odnosila su se na sadržaj koji oni traže na internetu i sajtove koje posećuju, a sledeća dva odnosila su se na časopise i novine. Od ispitanika je traženo da napišu da li čitaju dečije ili tinejdžerske časopise i koji su to časopisi, a zatim i da navedu omiljenu rubriku u časopisu koji čitaju. Poslednje pitanje odnosilo se na slušanje radio emisija i traženo je da se izjasne da li slušaju radio emisije i, ukoliko ih slušaju, da navedu koje su to emisije.  

Primarni cilj ankete: Anketa je rađena isključivo za potrebe ovog rada i njen glavni cilj bio je da se izvrši selekcija emisija koje deca uglavnom gledaju i časopisa koje čitaju kako bi se snimanjem i analizom, odnosno prikupljanjem časopisa, odredio sadržaj koji se njima prezentuje i karakteristike tog sadržaja : kakav stil života, idole, navike, sistem vrednosti promovišu ovi medijski sadržaji, da bi se uporednom analizom sa već pomenutim istraživanjima odredile oblasti života mladih na koji ovakvi sadržaji imaju najveći uticaj i koliko i kakav stil života mediji promovišu mladima i deci.

Sekundarni ciljevi ankete: 
• Utvrđivanje najgledanijih emisije među mladima koji su uzeti kao uzorak kako bi se te emisije analizirala
• Utvrđivanje najčitanijih časopisa kako bi se njihov sadržaj analizirao
• Utvrđivanje najposećenijeg sajta među mladima iz uzorka

Analizirane su dve emisije, koje su se pokazale kao najgledanije : „City“ i „City kids“  emitovane 5.10.2009. godine na televiziji „Pink“, i po jedan broj časopisa „Bravo“ izdatog za period od 10. do 24. aprila 2008. godine, i „Bravo Girl!“  izdatog 1.12.2008. godine.   

1.6 DEFINISANJE OSNOVNIH POJMOVA

Postoje mnoge međunarodne konvencije i mnoge odredbe kojima se štite prava dece na čitavoj planeti. Iako se spominju u mnogim konvencijama i aktima koja štite njihova prava, deca su nedefinisana kategorija. Dete se definiše na negativan, površan i diskriminatorski način - kao osoba koja nije odrasla. Jasna definicija deteta je retka i može se naći u svega nekoliko povelja koje štite prava deteta.

Opštu definiciju deteta možemo naći samo u Afričkoj povelji o pravima i dobrobiti deteta i Konvenciji o pravima deteta. U Afričkoj povelji... dete se definiše kao ljudsko biće koje nije navršilo osamnaest godina. U Konvenciji... u članu 1: ''...dete je svako ljudsko biće koje nije navršilo osamnaest godina života, ukoliko se, po zakonu koji se primenjuje na dete, punoletstvo ne stiče ranije.'' (www.epuszr.org.rs)

Ovakva definicija deteta prihvaćena je i za potrebe ovog rada, s tim što je češće upotrebljavan termin „mladi” kako bi se izbegla zabuna u vezi sa uzrastom na koji se rad odnosi. Dakle, “mladi” ili “deca” u ovom radu su osobe do osamnaest godina starosti.

Mediji su termin koji se koristi da bi se označile one strukture u društvu koje postoje da bi komunicirale sa širom javnošću. Mas mediji je pojam koji je ušao upotrebu, dvadesetih godina prošlog veka, sa pojavom radija, štampe i kasnije televizije. Pod njim se podrazumevaju sva sredstva javnog informisanja koja su dizajnirana tako da ih „konzumira” široka publika. Danas se u mas medije ubrajaju radio, televizija, muzika i video zapisi, film, štampani mediji, internet i kompjuterski softver  (Vikipedija).

Kako je dete u ovom radu definisano na ovaj način i termin “mediji za decu” zahteva definiciju. Medijima za decu u teoriji smatraju se oni mediji koji se kreiraju za dečiji auditorijum. Kako su mnoga istraživanja pokazala (a pokazala je i anketa koja je sprovdena za potrebe ovog rada) da deca i mladi ljudi u maloj meri konzumiraju baš ove sadržaje, a u većoj meri program namenjen široj publici (svima) definicija je, u ovom radu proširena i to na sav medijski sadržaj koji je dostupan deci, tačnije onaj sadržaj koji nije markiran kao neprikladan za decu, dakle smatra se prikladnim za osobe ispod osamnaest godina.

Mediji kroz program namenjen široj populaciji znatno utiču na različite segmente života dece kao što su: usvajanje obrazaca ponašanja i sistema vrednosti; usvajanje  i uklapanje u stereotipe; stvaranje idola; odbacivanje tradicionalnih navika i usvajanje „popularnih” i slično. Svojim sadržajem mediji se najuticajniji promoteri stila života. Ovaj rad bavi se segmantima života dece, mladih ljudi, na koje su mediji svojom promocijom „popularnog i poželjnog” stila života izvršili najveći uticaj.
 
2.1 KORIŠĆENJE MEDIJA I MLADI LJUDI

Ko koga koristi?!

„Televizija je prva prava demokratska kultura - dostupna je svima i potpuno prilagođena onome što ljudi žele. Najužasnija stvar na svetu je to što ljudi žele”.
(Klajv Barns)

Poslednjih godina  stručnjaci sve češće skreću pažnju na činjenicu da su porodice gotovo čitavog sveta dobile “novog člana uže familije”. Naravno, misle na televizor koji se u mnogim porodicama, uz roditelje i decu, odomaćio kao ravnopravan član. O prednostima i nedostacima prisustva ovog „novog člana uže familije” prisutna su razna mišljenja. Dok jedni ističu da je televizija prozor u svet, edukator koji najraznovrsnija znanja prenosi u dnevnu sobu korisnika velikom brzinom i sa ogromnom lakoćom, drugi upozoravaju na pejzaž koji deca mogu videti kroz taj prozor, koji je neretko prepun nasilja, nedoličnog i devijantnog ponašanja i slično. Kako se menja vreme, smenjuju se i generacije, a svaka generacija ima svoje obeležje. Za generaciju sadašnjosti, i onu buduću, televizija više nije usamljena na svom prestolu carice medija, već je primorana ravnopravno da ga deli sa internetom. 

Veliki uticaj televizije kao medija je odavno primećen pa je nekada dolazilo i do zloupotrebe tog uticaja. Osnovna ideja i zadatak televizije da informiše, edukuje i zabavlja široke mase se neretko gubi u komercijalizaciji, dezinformacijama i nametanju uticaja. Međutim sve to nije sprečilo televiziju da postane najuticajniji medij. Danas se kroz istraživanja ispituje psihološki, socijalni i društveni uticaj televizije i pored pozitivnih uticaja na osavremenjivanje društva, neretko se nalaze studije i o negativnim uticajima. Pored veće opšte informisanosti, televizija ima sve veći edukativni i kulturološki uticaj, ali takođe stvara izolovanost, zavisnost i podložnost njenom uticaju.

Postoji više razloga zbog kojih je televizija privlačna deci. Televizija nudi mogućnost da se indirektno učestvuje u uzbudljivim zbivanjima, da se prate događaji iz sveta sporta, šoubiznisa, da se sazna o idolima i drugim vršnjacima. Televizija utiče na percepciju sveta (Zindović-Vukadinović, 1998).

Gledanje televizije je glavna aktivnost dece i adolescenata. Deca u proseku, dnevno gledaju televiziju tri do četiri sata. Tim tempom, do završetka srednje škole, deca provedu više vremena gledajući televiziju, nego što provedu u učionicama. Sa jedne strane televizija može zabaviti, informisati i praviti deci društvo, a sa druge može uticati na njih i na nepoželjan način. Prema istraživanjima stručnjaka za uticaj televizije na razvoj deteta, do osamnaest godine prosečno će dete provesti veći deo svog života gledajući televiziju, nego u bilo kojoj drugoj pojedinoj aktivnosti, izuzev spavanja. Ovaj podatak isključuje vreme provedeno u gledanju filmova kod kuće i u bioskopima.

Neosporna je činjenica da vreme provedeno u gledanju televizije odvlači od važnih aktivnosti kao što su čitanje, izrada domaćih zadataka, igranje, vežbanje, treniranje nekog sporta i socijalizaciju. Činjenica je, takođe, gledajući televiziju, pored važnih i bitnih, deca saznaju informacije koje mogu biti neprikladne i netačne. Često se dešava da oni ne mogu da prave razliku između fantazije prikazane na televiziji i realnosti.

Dosadašnja istraživanja su pokazala da su deca koja mnogo gledaju televiziju pasivna, sklona gojaznosti, bez potrebnih fizičkih sposobnosti. Teško se koncentrišu, lošije pamte, nemaju potpuno razvijene verbalne sposobnosti niti znanje kako još mogu da koriste svoje vreme... Pored ovih, posledice mogu biti i u poljima koja nisu tako očigledna. Na primer, na stvaranje slike o sebi, formiranje polnog identiteta i odnos prema seksualnosti.

Poruke koje neki televizijski sadržaji šalju deci mogu imati trajne posledice ukoliko se usvoje. Pogledajmo na primer latinoameričke serije: obično je centralni lik serije devojka (siromašna, polu-obrazovana ali zato vrlo lepa) koja je u potrazi za svojom srećom (a sreća može biti jedino bračna). Da bi do te svoje sreće došla ona prolazi dug put neverovatnih događaja praćen ogromnom količinom suza. Da li je to model života i sistem vrednosti koji želimo da mlade devojke usvoje? Da im najvažnije u životu bude da se dobro udaju, da pri tom nije važno koliko pati ili koliko je obrazovana?

Dokazano je da deca koja gledaju dečije obrazovne emisije bolje čitaju i imaju razvijenije jezičke veštine od dece koja gledaju samo crtaće i programe za odrasle.
(www.roditeljportal.com/clanak/stampa/uticaj-tv-na-deciji-mozak.pdf)

Istraživanja govore veoma jasno da televizija može biti korisna za detetov govorno-jezički razvoj ako se koristi ispravno i mudro, ali može dovesti i do negativnih posledica za koje se najčešće vezuju za gledanje nasilja i usvajanje obrazaca nasilnog ponašanja. Stotine svetskih istraživanja je potvrdilo da na decu i tinejdžere snažno deluje ono što vide na televiziji i u filmovima. Deca uče svakog minuta, a uči se iz iskustva. Živa iskustva stvaraju obrasce koje posmatrač može preneti u stvarni život.

Smatra se, takođe, da televizija osiromašuje osećaj zajedništva. Deca koja previše gledaju televiziju manje veruju drugim ljudima i manje učestvuju u organizovanim dečijim aktivnostima van kuće. Otuđivanje nije poslednji rizik koji proizilazi iz gledanja televizije na nivou proseka od četiri sata dnevno. Postoji podmukla veza između ishrane, gojaznosti, navika sedenja i gledanja televizije. Fizička pasivnost uzrokovana gledanjem televizije sigurno je pogubna za telo!

Mediji utiču na našu percepciju ne samo informacijama koje nose, već i svojom interpretacijom tih informacija. Ovaj uticaj medija nije isključiv, jer se kao presudan faktor javljaju stavovi koje već imamo. Dakle, mediji mogu da prodube naša verovanja, možda čak i da nam pomognu da ih shvatimo i u retkim slučajevima mogu da nas ubede u nešto. Naravno kod ove tvrdnje moramo uzeti u obzir da je period adolescencije doba kada mladi ljudi grade svoj identitet i usvajaju obrasce ponašanja, da su u ovom uzrastu oni podložni uticaju vršnjaka, porodice, škole i medija kao entiteta koji su najzastupljeniji u njihovom životu. Zato stručnjaci, a i laici, zagovaraju oprez pri izboru dnevne programske šeme na televiziji i sadržaja u štampanim medijima, kao i ograničenje vremena provedenog u društvu medija.

Zaključak se sam nameće: televizija i mediji uopšte su pozitivna stvar ukoliko se konzumira u odgovarajućoj meri. Njihovo prekomerno konzumiranje, posebno od strane dece i mladih, dovodi do negativnih posledica navedenih u ovom poglavlju. 
    
Kakva je situacija u Srbiji? Kako i za šta srpska omladina koristi medije?

Prema rezultatima istraživanja Stratedžik marketinga pod nazivom „Korišćenje medija i nove medijske tehnologije među mladim generacijama“ iz 2008. godine, mladi u Srbiji u proseku provode uz televiziju dva sata (prevashodno u večernjim časovima). Televizija se gleda stihijski, besciljno se vrte kanali, najčešće pred spavanje. Češće se gledaju nacionalne televizijske stanice, iako se preferiraju kablovske. Radio se vrlo retko sluša. Preferiraju se samo muzičke stanice.

Mladi ne kupuju dnevne novine. Ukoliko ih i čitaju, pozajmljuju od roditelja. Preferiraju se novine kao „Blic” i „24 sata” jer su šarolike, nisu ozbiljne i previše analitičke. Magazini se još ređe kupuju. Ponekad se prelistavaju u kafićima. Ocenjuju se kao skupi, a nedovoljno informativni.

Internet je dominantni medij za informisanje i komunikaciju. Može zameniti i televiziju i radio i novine. U proseku, mladi sve više vremena provode uz kompjuter. Internet se koristi svakodnevno (u proseku dva do tri sata dnevno). Internet češće služi za zabavu. Najposećeniji i najpopularniji su sajtovi za druženje i socijalizaciju (My Space i Facebook). Skoro da nema učesnika koji nema otvoren profil na ovim sajtovima. Često se koriste i sajtovi za „skidanje“ muzike i filmova. Globalni pretraživači (Google) se koriste najčešće za informisanje za školu/fakultet, ali postoje i specijalizovani sajtovi sa kojih se skidaju interpretacije lektira, referati, seminarski radovi za fakultet i sl.

Mobilni telefon, zajedno sa internetom svrstava se u vodeće, najprogresivnije i najznačajnije medije. Preferiraju se SMS poruke.
Mladi prognoziraju munjeviti razvoj informacionih tehnologija u skorijoj budućnosti (sve će biti on-line), informacije dostupnije i brže. Međutim, prognoze koje se tiču emotivnog života, socijalizacije, pokazivanja emocija i slično, više su nego pesimistične. Jedna reč ih povezuje – otuđenje (i od sebe i od drugih). Sve češće korišćenje sajtova za druženje i upoznavanje, SMS poruka umesto “žive reči” govori u prilog njihovim prognozama.

2.2 MLADI U SRBIJI I NJIHOVO SLOBODNO VREME

Rezultati istraživanja : između volje i mogućnosti

„Najkvalitetnije slobodno vreme je najčešće ono koje provodimo sami sa sobom. Talenat se stvara u samoći, karakter u društvu"  (Gete)

Mladi ljudi u Srbiji slobodno vreme provode u noćnim izlascima ili pak na kompjuteru zaključak je pomenutog istraživanja Stratedžik Marketinga o stilu života mladih. Svi vole dugo da spavaju (najčešće do ranih popodnevnih časova) i da jako kasno ležu. Izlaze u noćne klubove, kafiće gde se pušta strana komercijalna muzika, a kasnije obavezno narodna i turbo folk. Iako postoji dovoljan broj mesta za izlaske, mladi se često žale na atmosferu koja dominira u gradu, a opisuju je kao – uštogljeno, isfolirano, pozirajuće. Beograđani imaju raznovrsniju ponudu mesta za izlaske. Nišlijama najviše nedostaju koncertna dešavanja i veći broj klubova na otvorenom. Novosađani bi voleli da imaju više mesta za izlaske uz reku (splavova, specijalizovanih brodove za zabavu i sl).

Muzika je bitan deo života mladih sluša se kod kuće, na ulici (MP3). Iako deklarativno navode da ne vole narodnu muziku, svi je slušaju (Grand šou ekipa je popularna. Slušam sve – “Od Nirvane do Silvane!”). Uočava se trend povratka popularnosti turbo-folk, dens muzike iz 90-tih. Sa druge strane koncerti se retko posećuju. U Nišu i Novom Sadu je ponuda slaba, a cene za gostovanje „većih muzičkih imena” su skupe.

Pozorište i knjige su potpuno „out”. Stiče se utisak da je čak sramota pričati u društvu da je neko ljubitelj knjiga ili pozorišnih predstava. U bioskop se ne ide. Aktuelni filmovi se nabavljaju piratski i gledaju na DVD/DVX.

Deo istraživanja Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu takođe se bavio slobodnim vremenom i interesovanjima mladih u Srbiji (muzika, sport, hobi, vanškolske i vananastavne aktivnosti, kompjuteri, mobilni telefoni, putovanja), sadržajima koje konzumiraju (knjige, časopisi, filmovi, bioskopi, pozorišta, koncerti, sportske manifestacije), načinom na koji se zabavljaju (vreme izlazaka, učestalost izlazaka, mesta za izlaske, potrebe mladih), medijima na koje su orijentisani i vrstom sadržaja koja ih privlači na njima (televizija, radio, štampa, internet). Njihovi rezultati veoma su slični onim predhodno navedenim i podeljni na segmente izgledaju ovako: 

Kompjuter: Računar svakodnevno kod kuće koristi 85 odsto tinejdžera. On je za njih sredstvo zabave, dok se u edukativne svrhe veoma retko upotrebljava: 70 odsto ne koristi kompjuter za pisanje, a blizu 70 odsto nikada ne koristi imejl.

Mobilni telefon: Čak 98 odsto mladih koristi mobilni telefon za razgovor, slanje poruka, ali i kao multimedijalno sredstvo komunikacije. Mobilni telefon je jedna od tri stvari na koje tinejdžeri najviše troše novac.

Štampa: U dnevnim novinama đaci najviše prate rubrike koje se odnose na razonodu, slavne ličnosti, crnu hroniku i sport. Nisu zainteresovani za politiku i svakodnevna dešavanja.

Televizija: Najviše gledaju filmove, sport, serije i rijaliti-šoue („Veliki brat", „Operacija Trijumf"). Gotovo nikada ne gledaju vesti i informativne emisije.

Čitanje: Trećina učenika uopšte ne čita, dok 21 odsto čita samo ono što mora. Najbrojnija grupa su „sporadični čitaoci", koji čitaju lektiru i ponekad knjige koje nisu obavezne - oko 40 odsto. Blizu trećine učenika često osim lektire čita i druge knjige, dok je samo sedam odsto onih koji redovno čiraju knjige.

Kultura: Retko posećuju kulturne manifestacije. U pozorište i muzeje ne ide gotovo polovina mladih, trećina njih ide jednom ili dva puta godišnje, a više puta mesečno tamo dolazi manje od dva odsto đaka. U pozorišta i muzeje češće idu devojčice nego dečaci.

Muzika: Najslušanije vrste muzike su pop i folk - 62 odsto voli da sluša tu vrstu muzike, tehno - 58 odsto, rok - 52 odsto, R'n'B - 31 odsto. Retko idu na koncerte, najviše su posećeni DJ nastupi, a samo oko pet odsto učenika tvrdi da odlazi na koncerte rok, folk i klasične muzike više puta mesečno.

Sport: Najveći broj se ne bavi sportom - za 39 odsto njih sportske aktivnosti uopšte ne postoje. Oko 37 odsto đaka se bavi sportom rekreativno, a 24 odsto redovno trenira.

Izlasci: Zabavljaju se najčešće izlazeći u kafiće i diskoteke. Uglavnom izlaze oko 22 sata, a vraćaju se između dva i tri sata ujutru. Izlasci su jedna od tri stavke na koje mladi najčešće troše novac.

Internet: S rizicima koje nosi internet već se upoznalo 19 odsto srednjoškolaca jer su preko njega dobili seksualne ponude od nepoznatih ljudi, tri odsto srednjoškolaca je odgovorilo na takvu ponudu, a tri momka su upala u probleme zbog takve komunikacije.

Vrednosti: Pet najvažnijih privatnih ciljeva su: podrška prijatelja, ostvarenje ljubavi, sticanje samostalnosti, materijalne vrednosti i sticanje ugleda. Poželjni društveni ciljevi za njih su: obezbeđivanje uslova za zapošljavanje, besplatno školovanje, suzbijanje kriminala, podizanje standarda građana i izgradnja društva s humanijim odnosima. Kao najteže ostvariv društveni cilj mladi vide približavanje Evropskoj uniji.

Idoli: Nešto više od polovine srednjoškolaca ima uzor iz privatnog života. Majke su najčešći uzori, potom očevi, braća i sestre. Nešto manje od polovine ispitanika navodi da ima uzore iz javnog života. To su najčešće muzičari, glumci, sportisti, voditelji. Najpopularniji su: Anđelina Žoli, Svetlana Ražnatović, Ana Ivanović i Novak Đoković.

Politika: Većinu srednjoškolaca ne interesuje politika niti je prate preko medija. Uprkos tome, većina njih bi iskoristila svoje glasačko pravo ukoliko bi imala priliku.

Kada se sumiraju rezultati prikazuju sledeću sliku : srednjoškolci najčešće provode slobodno vreme družeći se, gledajući televiziju i uz mobilni telefon. Najveći broj njih zadovoljan je načinom na koji ispunjava svoje slobodno vreme ali se više od polovine ispitanika žali na nedostatak slobodnog vremena, implicitno okrivljujući školske obaveze.

Polovina ispitanika smatra da bi kvalitetnije provodili slobodno vreme ukoliko bi imali na raspolaganju više mesta za izlaske, trećina misli da bi rešenje za to bila bolja ponuda sportskih aktivnosti u njihovom mestu, dok četvrtina želi više kulturnih sadržaja. Analiza različitih segmenata slobodnog vremena govori o tome da su mladi prvenstveno konzumerski orijentisani i da su mnogo manje skloni da ga provode na aktivan i kreativan način i ukazuje na njihovu naklonjenost sadržajima koji omogućavaju „laku zabavu”.

Kako srednjoškolci provode slobodno vreme

Istraživanje Instituta za psihologiju, rađeno na uzorku od 4.845 učenika u 26 srednjih škola u devet gradova u Srbiji u okviru projekta „Svakodnevnica mladih u Srbiji“.
(www.zamislizivot.org/html/images/rezultati-istrazivanja-instituta.pdf)

Ovakvo korišćenje slobodnog vremena može da se okarakteriše kao izuzetno siromašno. Ukoliko bismo se poigrali rečima shvatili bismo veliku ironiju u ovom zaključku. Korišćenje slobodnog vremena je siromašno, a mladi kao najznačajniju prepreku za “bogatije” korišćenje svog slobodnog vremena navode nedostatak novca.

2.3 SISTEM VREDNOSTI, USVAJANJE STEREOTIPA I PREDRASUDA

Mediji kao dobra osnova

„Medijski prostor u javnom mnjenju temelji se na stereotipima, ali se i stereotipi razvijaju u skladu sa mišljenjem javnog mnjenja.”
( Đerić i Studen, 2006 )

Na kreiranje identiteta i usvajanje sistema vrednosti kod dece neosporno najveći uticaj imaju porodica, škola i društvo. Ovo su tradicionalni uzori mladih, međutim u eri tehnološkoh inovacija mediji su ti koji imaju veliki uticaj na sve sfere života, pogotovo života mladih ljudi, a sistem vrednosti, predrasude i formiranje stavova  i obrazaca ponašanja predstavlja sferu sazrevanja i odrastanja na koju mediji imaju možda čak i najveći uticaj. Najveći uticaj u ovom kontekstu prepisuju se elektronskim medijima, na prvom mestu televiziji, jer ona svojom vizuelnom komponentom ima veliku ubeđivačku moć. Mediji utiču na način ponašanja, razmišljanja i formiranja predstava koje imamo o sebi i drugima. Ove predstave često su uobličene u predrasude i stereotipe. 
Predrasuda podrazumeva negativan lični stav ili mišljenje o nekoj osobi ili o grupi ljudi koju nekada i ne poznajemo. Stereotip je preterano uopšten stav o grupi ljudi koji ne mora uvek biti negativan. On je najčešce zasnovan na predrasudi ( Kopas-Vukašinović i Lazarević, 2008).

Televizija je najdominantniji medij u životu mladih ljludi, ona nosi prevagu u odnosu na druge medijske forme zbog, pomenute, vizuelne komponente. Nepoznavanje društveno-istorijskog konteksta i aktuelnih socio-kulturnih prilika su preduslovi za formiranje predrasuda i stereotipnih uverenja o nekoj grupi. Zastupljenost marginalizovanih grupa u medijima (dece, žena, starijih osoba) odražava njihov društveni status. To znači da mediji ne samo da odražavaju, nego i održavaju stereotipno viđenje uloga i položaja određenih društvenih grupa i odnosa u društvu.

Istraživanja su pokazala da je važno koliko vremena se provodi pred televizijskim ekranom, ali da je presudan odabir sadržaja koji se gleda, odnosno kriterijuma kojim se rukovode u izboru programa. Televizija pruža snažan model identifikacije i tako postaje jedan od učitelja mladih o odnosima u društvu i sistemu vrednosti.

Važno je naglasiti da mediji retko, gotovo nikada, direktno i samostalno utiču na ponašanja i usvajanje obrazaca ponašanja. Efekat koji televizija i ostali mediji proizvodi je veći ukoliko se slaže sa sistemom vrednosti koji već okružuje osobu, već je usađen u njegov identitet ili  ukoliko je takav sistem vrednosti dominantan u porodičnom, školskom ili drugom okruženju mladih.

Poseban uticaj na decu  imaju stavovi njihove porodice koje oni još u ranom detinjstvu obično nesvesno „upijaju”. Što su stariji sve više prihvataju vrednosne orijentacije i stavove koji su posredovani, filmovima, štampom, televizijom, kroz druženja sa vršnjacima i sl. Otpornost prema ovom uticaju je manja ukoliko se podaci slažu sa ranije prihvaćenim stavovima i ako su u skladu sa normama koje su već prihvaćene u njihovom okruženju.

Opažanja pojedinca odnose se na to kako on tumači određene slike. Slike i opažanja odnose se na ono što vidimo i na naše stavove o drugim ljudima, o kojima saznajemo najčešće putem medija. Nažalost, danas je česta pojava da su opažanja mladih o ljudima koji su „drugačiji” (rasa, pol, fizička sposobnost, mesto življenja), zasnovana na stereotipima i predrasudama. Senzacionalističke priče u novinama, na radiju ili televiziji, koje uglavnom kao temu imaju katastrofe, prave se da privuku čitaoce, slušaoce i gladaoce. Takve priče na mlade često ostavljaju loš utisak i razvijaju predrasude o kvalitetu života i potrebama pojedinih grupa ljudi (osobama sa smetnjama u razvoju, starih, siromašnih, bolesnih i slično).

Mediji ne stvaraju samo stereotipe koje predstavljaju mladima već se stvaraju stereotipi o mladima, a posebno o mlađoj deci i tinejdžerima. Zahvaljujući medijskoj slici o deci formiraju se stavovi i predstave o detetu i kreira se javno mnjenje o deci kao posebnoj grupi. Kasnije ova slika predstavlja osnovu za ponašanje prema deci i donošenje odluka koje su u vezi sa njima.
Prof. dr Nada Korać je zajedno sa svojom saradnicom Jelenom Vranješević objavila knjigu „Nevidljivo dete” u kojoj je iznela rezultate njihovog istraživanja o načinu predstavljanja deteta u medijima u Srbiji.

Cilj ove knjige bio je da se objektivno i kritički sagleda kolika je vidljivost i kakva je predstava dece u našim medijima, odnosno koliko medijska slika odgovara zastupljenosti dece u populaciji i na koji način je dete prikazano u medijima.

Rezultati ovog istraživanja potvrdili su ranija istraživanja da je vidljivost dece u medijima veoma slaba. Ona je najmanja na radiju, zatim u štampi, a najveća na televiziji. Treba napomenuti da je i ova najveća zastupljenost na televiziji tri puta manja od zastupljenosti dece u opštoj populaciji. Rezultati su pokazali da su retke najave priloga o deci u informativnimj emisijama ili na naslovnicama, termini emisija su marginalni, prilozi kratki. Sam pojam deteta u medijima je apstraktan. Mediji se bave detetom uopšteno, stereotipom deteta umesto stvarnim detetom, sa stvarnim osobinama poput pola, uzrasta, porekla...

Što se tiče načina predstavljanja deteta, što je interesantnije u kontekstu određivanja uticaja na sisteme vrednosti i stvaranje stereotipa kod dece i o deci, nalazi pokazuju da je dete pre svega prikazano kao pasivno i to prevashodno kao ugroženo biće, žrtva neke vrste zloupotrebe i kao objekat staranja i zaštite od strane odraslih. Dete je najmanje prikazano kao aktivno, a kada je i prikazano kao takvo te aktivnosti su najčešće igra i zabava što stvara jednu stereotipnu sliku deteta kao bezbrižnog i veselog bića. Autorke ove knjige zaključile su sledeće o slici deteta u našim medijima:

„Dete je pripadnik retke, bespomoćne i veoma ugrožene vrste. Pripadnici te vrste uglavnom su neodređenog pola, uzrasta i socijalnog statusa. Jedino što umeju i vole da rade jeste da se igraju i zabavljaju. Deca malo šta umeju i razumeju, a još manje imaju šta da kažu. Mi odrasli smo tu da ih štitimo od svih rizika i izvora ugrožavanja. To i činimo, koliko nam to druge obaveze i materijalni uslovi dozvoljavaju, zato što smo dobri, uviđavni i humani“ (Korać i Vranješević, 2001: 100).

Stereotip koji se stvara o deci mlađeg uzrasta kasnije služi kao dobra osnova za stvaranje drugog, očiglednijeg stereotipa o onim malo starijim-tinejdžerima i adolescentima. Filmovi, serije, emisije, dokumentarci, posebno oni koji dolaze sa američkog tržišta, a u poslednje vreme i oni sa našeg, prikazuju tinejdžere kao izuzetno pasivna bića. Fizičko sazrevanje i stvarne promene u organizmu kod dece ovog uzrasta hiperbolišu se u medijima i daju jednu univerzalnu slilku tinejdžera, generalizovanu na čitavu populaciju ovog uzrasta. Tinejdžer je potpuno pasivan i nezainteresovan.

Sve ga mrzi i nema volju da uradi bilo šta. Svakoga trenutka je u svađi sa svojim roditeljima, buntovan je i sklon rizičnom ponašanju. Tinejdžerka je takođe pasivna i ne može da pronađe „zajednički jezik“ sa svojim roditeljima. Njena osnovna preokupacija je njen fizički izgled i odeća koji će obući da zadivi momke. Izlasci i žurke su jedine i najvažnije aktivnosti u njenom životu. Tinejdžeri i tinejdžerke će uvek uraditi suprotno od onog što im je rečeno i nikada se neće složiti sa predlogom ili odlukom starijih od sebe.

Stvaranje ovakvih slika u medijima mogu da imaju presudnu ulogu u stvaranju identiteta kod mladih ljudi, u ovom uzrastu oni traže uzore i obrasce ponašanja sa kojim će se identifikovati. Položaj mladih određen je sveukupnim dešavanjima u zajednici, ali i sistemom vrednosti koji proklamuju odrasli, koji ih vaspitavaju, a posle njih i mediji.

Medijska kultura i njeni sadržaji koji se plasiraju gledaocima svakako doprinose demokratizaciji društva, ali oni mogu imati sasvim suprotnu ulogu ukoliko promovišu nedemokratske vrednosti uobličene u predrasude i stereotipe koje gledaoci vremenom usvajaju. Formirane predstave o nekoj grupi mogu se duboko usaditi u stavove javnog mnjenja ukoliko se često plasiraju u medijima jer ponavljenje neistine vremenom može da se pretvori u „istinu” naročito ako tu poruku nije moguće proveriti i ako ona dolazi iz više izvora.

2.4 IDOLI I HEROJI DANAŠNJICE

Turbo-folk – omladina -- sportisti

„Idol je predmet obožavanja, osoba sa kojom se pojedinci (ili grupe) identifikuju nastojeći da svojim ponašanjem, najčešće imitacijom, postignu one kvalitete koje idol poseduje“.
(Vikipedija)

Deca su uvek imala svoje heroje iz usmenog predanja ili literature. To su ličnosti koje su neustrašive, hrabre, odlučne, i uvek pobeđuju. One su bili uzori i idoli mladih ljudi i pružali su im mogućnost da se identifikuju sa njima i indirektno učestvuju u zbivanjima koja prate njihovog junaka. Danas je to mnogo drugačije. Mediji su postali jedan od najvažnijih činilaca u promovisanju određenog kulturnog obrasca, stvaranju idola i heroja današnjice.                                                                   

Pojava transkulturalnih heroja potvrđuje da su mediji stvorili univerzalni kulturni prostor u kojem deca nalaze uzore i idole. To više nisu hrabri heroji koji se bore protiv zla nego bogati biznismeni, turbo-folk pevači i pevačice i uspešni sportisti (koji su u ovu grupu, prema anketama, dospeli više zbog svog bogatstva nego zbog talenta). Vrline novih idola nisu neustrašivost, hrabrost i odlučnost, već bogatstvo, lepota i gamur. Tinejdžeri sve ređe kao uzor biraju heroje, danas, prema mišljenju mnogih psihologa, njihov izbor su antiheroji koji su glorifikovani od strane medija. Mediji su ih stvorili, oni ih održavaju, bez medijske promocije oni bi bili samo bogati, mediji su ti koji su im dali glamur i privlačnost.       

Stvara se univerzalna lepota - stereotip o lepoti. Lepota je cilj, taj cilj je tačno utvrđen i definisan, on ima svoje parametre i mere - potpuno spoljašnja, retko unutrašnja.    

Devedesetih godina u Srbiji, turbo-folk kultura je bila sinonim za stil života. Kroz spotove, reklame i muzičke emisije, mladima je predstavljno šta bi trebalo da bude njegov sistem vrednosti, kako se treba ponašati i oblačiti, koje ličnosti i profesije treba vrednovati. Mladi su kroz emisije različitih stanica dobijali svoje uzore, folk i dens pevače i manekene i tako bili upućivani kako da formulišu i konstruišu svoj stil života. Ova kultura slala je poruku da je fizički izgled sve što je potrebno da uspeš. Turbo-folk postaje kultura kroz koju mladi stvaraju svoj sistem vrednosti, biraju svoj stil odevanja, ponašanja, razmišljanja. Ovaj stil ima svoje specifičnosti zbog kojih je bio atraktivan mladima. Turbo-folk stil je aktuelan i danas, posebno promovisan na  RTV “Pink”-u, koji je nastavio tradiciju, u emisiji “Grand”. Ličnosti sa turbo-folk i dens scene bili su televizijski voditelji, pevači, manekeni i njihovi sledbenici. Zahvaljujući prezentaciji i vremenu koje su dobijali u medijskom prostoru oni su postali nosioci urbanog duha, prezenteri svetskih trendova kada su u pitanju oblačenje, ponašanje i provod.

Muškarac je mačo, opasan, bogat; žena je fatalna, seksipilna, uvek obučena da privuče muškarca i da ga uzbudi. Ova moda i stil konstantno su plasirane u medijima, zbog odsustva drugog, boljeg objekta identifikacije veliki broj mladih prihvata turbo-folk kao stil života, lako dostižnu slavu i luksuz.

Posle turbo-folka došla je era globalizacije, izbori su izašli iz okvira Srbije i proširili se na ceo svet. Globalizacija je stvorila i ponudila mladima jedan univerzalni stil života: muziku, modu, filmove, „lifestyle” časopise poput „Joy”, „Cosmopolitan“ i slično, a ovde možemo dodati i tinejdžerske časopise poput „Bravo”, „Bravo girl”, koji zapravo sve vreme promovišu način života po uzoru na “najlepše” i najbogatije. Časopisi su puni in/out rubrika, emisije slikama i snimcima “najbolje obučenih, koji se provode na najboljim mestima”. Danas nam se pruža mogućnost da nosimo istu odeću kao Viktorija i Dejvid Bekam (samo ako možemo da je priuštimo), da slušamo istu muziku kao pop zvezde, da posećujemo mesta koja oni posećuju da znamo sve o njihovim privatnim životima – sve je to deo univerzalne kulture koju izborom određenih medija koji je promovišu, mladi biraju kao stil života ka kojem vredi težiti. 

Standardi koje ovakav životni stil nameće povremeno zaista izlaze iz okvira ostvarljivog i dostižnog. Iako ponuđeni stil života više nije, takoreći, opasan, i dalje je pogrešan. Mladi se i dalje usmeravaju ka glamuru i sjaju, možda sada malo elegantnijem, ali i dalje površnom. Sportisti koji su uspeli zahvaljujući talentu, van terena se stavljaju u kontekst glamura. Njihov privatni život prezentuje se kao privlačniji od profesionalnog. Masovni mediji kao idole mladima, danas prezentuju osobe koje su atraktivne i glamurozne - što znači najčešće nedostižne prosečnom tinejdžeru. Nemogućnost identifikacije ili ostvarenja ovog cilja, uklapanja u stereotip lepote, dovodi do depresije i osećaja nezadovoljstva kod tinejdžera.
(Bravo, 10.4.-24.4.2008)

Istraživači Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu ispitivali su uzore mladih iz javnog života. Nešto manje od polovine ispitanika navodi da ima uzore iz javnog života. To su najčešće muzičari, glumci, sportisti, voditelji i osobe koje se često pojavljuju u medijima. Broj osoba koje su mladi navodili je prilično veliki (109), tako da nema osobe koju je kao uzor navelo više od 3% ispitanika iz uzorka (6% od onih koji su naveli uzor). Najpopularnije osobe iz javnog života su Anđelina Žoli, Svetlana Ražnatović, Ana Ivanović i Novak Đoković.

Anketa koja je sprovedena u cilju ovog rada pokazala je da su idoli ispitanika uglavnom voditelji njihovih omiljenih emisija ili njihovi glamurozni gosti. Razlozi za to su uglavnom  njihovi privatni životi, izgled, stil oblačenja, a ne njihova ličnost, stavovi, sistem vrednosti. Ono što današnje mlade ljude privlači pri odabiru idola je moć. Pored novca tu je i popularnost koju te ličnosti imaju. Popularnost je sama po sebi postala dovoljna i izvučena je iz konteksta razloga zbog kojih u opšte postoji.
 
Koga smatrate svojim idolom i zbog čega?

Jovana Gajić - Meni su uzori pre svega uspešni ljudi koji su mnogo postigli i za sebe i za celo društvo. Divim se atletičarima, a među omiljenima mi je Olivera Jeftić.                     

Kosana Đak - Meni je oduvek uzor Nataša Bekvalac. Mislim da je savršena u svakom smislu, a sviđa mi se i kako peva, i kako se oblači, ali i kako se pojavljuje na sceni.      

Nina Nikolić - Mogu reći da su jedine osobe na koje se ja ugledam moja mama i sestra. Mislim da uzore treba tražiti samo među ljudima koje dobro poznajemo, jer tu nema prevare.                                                                                                                         

Marija Pilipović - Marka Podraščanina smatram najboljim odbojkašem, a posebno mi se sviđa to što igramo na istoj poziciji. On mi je uzor zato što je mlad i uspešan na svim poljima.

Stefan Milić - Volim pravu kafansku muziku i sviđa mi se da vreme provodim uz takve pesme, a najbolji predstavnik tog pravca je Toma Zdravković. Volim taj način života.  

Stefan Bulatović - Meni je uzor Aca Lukas zato što odlično peva i dobar je lik što se vidi i na svakom njegovom nastupu. Za mene je on kralj, a to je stvarno dovoljno da mi bude idol.                                                                                                                                     
(Primeri preuzeti sa internet stranice dnevnih novina “Blic”  iz teksta “Žele da budu kao Nole i Karleuša” autorke Ivane Kupek objavljenog 11.12.2008., anketa je rađena sa srednjoškolcima na području Novog Sada)

2.5 AGRESIJA, RIZIČNO PONAŠANJE I OTUĐENJE

Doprinos medija otuđenju i agresivnom i rizičnom ponašanju mladih

„Sukob i rešavanje sukoba – podrazumeva sposobnost pronalaženja načina kako se može prevazići sukob i neslaganje. Danas je za jedan broj mladih sukob sinonim za nasilje.  Medutim, nasilje je samo jedan od mogućih odgovora na sukob. Neophodno je kod mladih razvijati veštine nenasilnog, konstruktivnog rešavanja sukoba.”
( Kopas-Vukašinović i Lazarević, 2008 )

Deca godišnje, u proseku provode, gledajući televiziju, više vremena nego što ga provedu u učenju, igri, druženju, sportu ili nekim drugim aktivnostima. Mediji imaju posebno snažan uticaj na stavove i ponašanje dece, posebno ako su oni predani gledaoci i ako socijalno okruženje propagira i podržava iste vrednosti i modele ponašanja koje sreću u medijima.  Moć medija da utiču na stavove i ponašanje pojedinaca je tema koja se razvija razvojem tehnologije. Iako je neosporno da mediji prikazuju i favorizuju određene obrasce ponašanja, njihov direktan uticaj uslovljen je ličnim osobinama pojedinca, a nikako nije samostalan. Već postojeće predispozicije i stavovi primaoca medijskih poruka mogu jedino da budu uvećane ili dovedene do izražaja uticajem medija.

Mediji su prepuni slika, snimaka i tekstova u vezi sa nasiljem i tzv. rizičnim ponašanjem (konzumacija droge, alkohola, cigareta i slično). Svakoga dana dobijamo informacije kroz medije da se mladi ljudi, vršnjačke grupe među sobom obračunavaju, da se vršnjaci individualno obračunavaju, da je sve veći broj ubistava među mladim ljudima, da je agresija sve veća i raznovrsnija, da se nasilje u školskim dvorištima beleži mobilnim telefonima i kruži po internetu, da sve više mladih puši, pije, drogira se. Informativni programi ili rubrike između ostalog prenose i ove pojave sa ulica u naše kuće. Informativni mediji se prema nasilju i rizičnom ponašanju odnose ili kritički (kada komentarišu, ili ukazuju na problem) ili obaveštajno (pojavljivanje nasilja u prilozima za vesti). Ono što jeste dokazano je smanjena osetljivost (desenzitivacija), na scene nasilja kod vernih gledalaca ovakvih sadržaja. Uzroci desenzitivizacije su mnogobrojni ali glavna dva su prezasićenost slikama, kada svakodnevnim posmatranjem prihvatama to kao realnost i prestajemo da se iznenađujemo i zgrožavamo, a drugi važan uzrok je nemoć. Kada posmatrate gladnu decu Etiopiji, ne možete da odete do televizora i da im date hranu.

Brojna istraživanja i studije sačinjene u poslednjih tridesetak godina, govore da se porast agresivnog ponašanja kod dece i ozbiljnog nasilja može dovesti u vezu sa razvojem elektronskih medija, posebno filma (na malom ili velikom ekranu) i serija i načinima na koje se nasilje u njima prikazuje, a posebno načinima na koje se u njima rešavaju konfliktne situacije. Istraživanja koja su bila uspešnija u dokazivanju uticaja medija na povećanje agresivnosti i stvaranje štetnih navika, posebno kod mladih ljudi, rađena su na filmskoj publici (Đerić i Studen, 2006 : Huesmann & Мiller, 1994; Huesmann et al., 1997).

Ova istraživanja pokazala su da preterana izloženost nasilju u medijima može dovesti do toga da će deca :
- postati „imuna” na scene nasilja i užasa,
- postepeno prihvatiti nasilje kao način rešavanja problema,
- imitirati nasilje i ponašanje koje su posmatrali na televiziji
- identifikovati se sa određenim likom, žrtvom i/ili nasilnikom.

Film, bilo da je pravljen za veliki ili mali ekran mora da zadovolji određene zahteve gledaoca. Ovi zahtevi su  uslovljeni veoma složenim psihosocijalnim komponentama

- verodostojnost priče – to što se dešava na filmu moguće je ostvariti i u realnom prostoru i vremenu;                             - ličnosti moraju biti prepoznatljive u gledaočevom okruženju – mora postojati osnova za identifikaciju, nešto što gledalac projektuje na sebe istovremeno dinamičnost  življenja filmskih aktera mora biti znatnija od gledaočeve;                              - povod za identifikaciju, ono u čemu je akter bolji od gledaoca.

Ukoliko su ovi zahtevi zadovoljeni biće izbegnuti selektivni (odbrambeni) mehanizmi i ostvariće se procesi identifikacije, projekcije, empatije. Tada će se gotovo  bešumnim kanalima preliti namera poruke i motivisaće gledaoce na određena ponašanja. Socijalizujući efekat filma biće ostvaren. Od poruke adolescenti traže odgovore na pitanja koja im se nameću u konfliktnim situacijama svakodnevice, rešenja, pustolovinu i dinamiku koja im nedostaje u sopstvenom životu. Nemajući, po sopstvenom mišljenju, odgovarajuću ulogu u društvu oni za njom tragaju identifikacijom sa junacima pre svega vizuelnih medija ( Dubravka Valić-Nedeljković).

Grupa psihologa sa Dartmaut koledža u Nju Hemšajeru 2003. godine, proučavala je vezu između „propagiranja” pušenja na filmovima i sklonosti tinejdžera da prihvate ovu štetnu naviku. Oni su anketirali više od 6000 učenika srednjih škola želeći da utvrde njihove pušačke navike, mišljenja o pušenju i ko su im omiljene filmske zvezde. Zatim su odabrali 3547 adolescenata, starosti od 10 do 14 godina koji su u anketi odgovorili da nikada nisu probali da puše. Ispitanicima je dato 50 filmova, odabranih nasumično od većeg broja filmova u kojima glavni junaci puše. Nakon 13 i 26 meseci ispitinici su ponovo kontaktirani ( uspeli su da kontaktiraju 2603 ispitanika (73%) i intervjuisani da bi se utvrdilo da li su počeli da puše. Učesnici su kao svoje idole naveli imena 43 zvezde. 42 odsto tih glumaca i glumica tumačilo je likove koji puše. Zaključci ovog istraživanja su da pušenje na filmu od strane idola i omiljenih glumaca mladih podstiče stvaranje ove navike kod gledalaca. Veći procenat ispitanika koji je počeo da puši u periodu izvršavanja istraživanja su oni čiji roditelji ne puše od onih čiji roditelji su pušači. Njihov zaključak je bio da su uspeli da dokažu da gledanje pušenja na filmovima dovodi do spremnosti adolescenata da počnu da puše. Ovde takođe možemo da primetimo da iako su istraživači dokazali da pušenje na filmu ima štetne uticaje, ono nema presudan uticaj. Individualne osobine gledalaca su, opet,  faktor koji je presudan.

Televizijsko i filmsko nasilje nije jedini uzrok devijantnog ili nasilnog ponašanja, kao što ni gledanje rižičnog ponašanja na ekranu nije jedini razlog da se takvo ponašanje usvoji, ali je jasno da je značajan faktor. Postoje oprečna mišljenja u vezi sa ovom temom. Jedno je da dugotrajno gledanje televizijskog nasilja kod dece može da izazove povećanu agresivnost. Prema mišljenju zagovrnika ovog stava gledanje samo jedne nasilne emisije ili filma može povećati agresivnost. Deca koja gledaju emisije u kojima je nasilje veoma realno, često ponavljano i nekažnjeno, mnogo je verovatnije da će imitirati ono što vide. Na decu sa impulsivnim ponašanjem, nasilje na televiziji i rizično ponašanje glumaca može mnogo lakše uticati na učenje takvog ponašanja. Uticaj televizije može biti odmah očevidan u ponašanju dece ili može izbiti na površini godinama kasnije. Ponekad, adolescenti mogu pokazati nasilno ponašanje čak i kada porodična atmosfera ne pokazuje tendenciju prema nasilju. Mediji dodaju dramatičnost pričama o agresiji među mladima. Deca su okružena agresijom - od raznih medija pa do svakodnevnog života, i ona se nameće kao najbolje rešenje. Javlja se pojačana otvorenost prema nasilju kao načinu za rešavanje problema (mr sci dr Miodrag Stanković (www.stetoskop.info)).

Kao što je već rečeno, individualni faktori su presudni.

Drugi, opet, misle da se na medije olako svaljuje krivica kako bi se javnosti ponudilo jednostavno objašnjenje za ono što se čini da je nekontrolisani porast nasilja i kriminala i smatraju da je najveća briga javnosti povodom nasilja u medijima, u stvari, u tome što oni mogu da se ponašaju kao okidači za uspavane agresivne tendencije kod određenih gledalaca. Ako se nasilje „isplatilo“ heroju sa ekrana, raste verovatnoća da se nasilje izabere kao opcija za rešavanje problema iz stvarnog života. Uobičajena pritužba je da mediji na senzacionalistički način predstavljaju nasilje. Svoje mišljenje potkrepljuju studijama medijskih sklonosti mladih prestupnika koje govore da mladi delikventi, koji, uostalom, izazivaju i najviše brige povodom uticaja nasilja u medijima, zapravo, količinski, gledaju manje televiziju i retko gledaju filmove, bilo u bioskopu ili kod kuće. Oni kao problem koji najviše doprinosi snažnom uticaju, kojem su deca izložena preko medija, markiraju njihovu identifikaciju sa modelima, nosiocima takvog ponašanja, koji su često predstavljeni kao junaci i borci za pravdu, ali naglašavaju i da gledanje nasilja može da ima i katarzičan efekat na gledaoce u smislu da im omogućava da se oslobode nagona ka nasilju, proživljavajući ga posredno, identifikacijom s fiktivnim nasilnicima koje gleda na filmu, televiziji. (Kristina Brajović-Car, psihoterapeut Savetovališta za mlade Doma omladine u Beogradu - www.roditeljportal.com/vest/stampa/decja-masta-trpi-svasta.pdf)

Bitno je skrenuti pažnju na ovaj problem jer se mladi ljudi u Srbiji ne razlikuju od onih koji su učestvovali u ovim istraživanjima, i oni su skloni raznim vrstama rizičnog ponašanja. Prema mišljenju srpskih srednjoškolaca, nema nijednog oblika rizičnog ponašanja kojim nije ugrožena neka grupa njihovih vršnjaka zaključak je istraživanja Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Najzastupljenija rizična ponašanja mladih su opijanje, pušenje i poremećen ritam spavanja.

Gotovo 70% mladih se prvi put napilo između 14 i 16 godine. Samo 30% srednjoškolaca se nikada nije napilo. Redovno se opija više od 32% srednjoškolaca. Piju i momci i devojke, ali mladići počinju nešto ranije.  Pušenje je takođe veoma rašireno među mladima. Po procenama srednjoškolaca više od 30% njihovih drugova iz odeljenja puši.

Na osnovu procena srednjoškolaca zaključili su da 19% njihovih vršnjaka ima poremećen ritam spavanja, 10% se agresivno ponaša, luduje u saobraćaju, kontaktira sa sektama i nasilnim grupama poput skinhedsa ili krade.

Prema samoocenama mladih, gotovo 20% teško izlazi na kraj sa potištenošću i depresijom, a za isti toliki broj je usamljenost veliki problem.

Prema sopstvenom priznanju marihuanu je probalo oko 5% srednjoškolaca (po procenama o tome koliko njihovih drugova iz odeljenja čini taj broj je 13%). Teške droge prema sopstvenom priznanju probalo je manje od 1% srednjoškolaca (procene su da je ekstazi probalo 9% vršnjaka, a teške droge 6%).

Dakle, evidentno je da ovaj problem nije zaobišao Srbiju. Razlozi za ovakvo ponašanje dolaze sa raznih strana i nijedan faktor ne može da se markira kao presudan. Ali ukoliko makar jedan od tih faktora (mediji) može da se kontroliše, i to se uradi, postignuto je dosta.  Suptilnih oblika nasilja među decom oduvek je bilo. Raznih oblika nasilja među decom bilo je i pre nego što je televizija postojala. Problem je u tome što su roditelji, trkom za novcem kojim ekonomski obezbeđuju svoju decu, primorani da ih na neki način ostave „alternativnim vaspitačima“ ( Nada Korać – tribina „Vreme izazova-naša otuđena deca“, „Vreme” 03.07.2008.)

Ranije su to bile škole, ali u sve manje slučajeva je i danas tako. Škole danas, prema mišljenju učenika, imaju zastareli program koji nije pratio razvoj tehnologija i on njima postaje dosadan. Kada se iz jednačine „izbace“ roditelji i škola ostaju mediji. Oni su sveprisutni. Razvojem tehnologije deci je ponuđena alternativa – svet oslikan u medijima. Koji je jednostavan i najlakše i najbrže dostižan. Svet lažnog ili pravog sjaja i glamura najlakši je izbor kako za odrasle tako i za decu. Mediji u tom slučaju igraju negativnu ulogu.

Uticaj medija na razvoj agresivnosti i sticanje loših navika ima ravnotežu. Možda ponekad manje vidljiva ali svakako veoma važna pozitivna uloga medija u vezi sa ovom temom nezeobilazno mora biti spomenuta. Ta uloga stavlja uticaj medija u ovom kontekstu u „ravnotežu između dobra i zla”. U produkciji raznih medijskih kuća prave se reklamni spotovi koji doprinose borbi protiv pušenja, droge, alkohola, brze vožnje, nasilja. To su spotovi koji su kreirani tako da se usade u psihu gledalaca i da nedvosmisleno označava ovu vrstu ponašanja i ove navike kao izuzetno štetne, čak i kobne. Ovo treba da bude primarna uloga medija kao promoterima stila života i mesta na kojima mladi traže svoje idole i obrasce ponašanja i ovoj ulozi se mediji sve više priklanjaju.

Mediji treba da pokažu mladima da ipak ima perspektive, drugačijih sistema vrednosti od na sve strane kritikovanih, a ipak verno gledanih učesnika „Grand parade” i njihovog stila života, načina ponašanja i zaostavština turbo-folk kulture devedesetih. Filmovi i serije sa nasilnim sadržajem samo su produbile i „potvrdile” ovaj trend.  Reklamni spotovi, akcije i pružanje primera mladim ljudima mogu samo da imaju pozitivan uticaj na kreiranje njihovog identiteta i prevenciju budućeg rizičnog ponašanja.

Nasilje i rizična ponašanja se ne mogu ukloniti sa ekrana ali se mogu ograničiti. Kodeks „Deca i mediji“ (www.taboomagazine.org) čije su potpisnice gotovo sve medijske kuće u Srbiji, u svom članu 15 naglašava da se posebno mora voditi računa o programima koje mogu gledati deca i mladi:  „Dečiji programi ne bi smeli da sadrže scene pušenja ili pijenja akoholnih pića, ukoliko nemaju obrazovnu svrhu ili ukoliko to dramaturški koncept apsolutno ne zahteva. (...) mora se voditi računa da se izbegne utisak kako su droge uobičajena pojava. (...) deca se u medijima ne smeju izlagati prikazima devijantnog ponašanja niti primerima pušenja, konzumacije alkohola, uživanja droge i slično.“ 

Mehanizmi za kontrolisanje dostupnosti nasilnih sadržaja, koji se takođe navode u kodeksu već postoje, a to su:  kategorizacija filmova, zakonska zabrana emitovanja izrazito  agresivnih i neprimerenih sadržaja za decu pre 22 sata; odredbe medijskog etičkog kodeksa prema kojima  prezenteri moraju da upozore auditorijum ukoliko zbog javnog interesa ipak moraju da prikažu sadržaje neprimerene deci i u emisijama koje su na programu pre 22 sata. Posebna pažnja mora se posvetiti obeležavanju repriza.

Član 11. Kodeksa upozorava na poštovanje oznaka na programima datih na osnovu prikazivanja nasilja u periodu kada se očekuje da će deca gledati televiziju, kao i da pojedine scene nasilja mogu biti psihički štetne za gledaoce ili čak oponašane u stvarnom životu. 

Sadržaj na internetu ne može da se ograniči, ali kao i televizijski i filmski program može da se dozira, tu na scenu stupaju „tradicionalni vaspitači” – roditelji, da se pobrinu da „alternativni vaspitači” ne otuđe njihovu decu.
   
2.6 MEDIJI SU ZAMENILI KNJIGU

Kriza čitanja i komunikacije

„Novi mediji utiču na stvaranje novog tipa ljudi koji malo misle i imaju malu mogućnost sopstvenog izbora (...) knjigu u biblioteci možemo sami da izaberemo iz razdoblja iz kojeg hoćemo, a ne mora neko da nam je preporuči.“
(Dr Ivan Ivić, profesor Filozofskog fakulteta, Politika 8.8.2009. )

Mediji, a posebno televizija, film, i internet, izbacili su gotovo u potpunosti knjigu iz života mlađe populacije. Knjiga je postala zastareli pojam bilo da se radi o lektiri, klasičnim romanima ili stručnoj litaraturi. Jedan deo istraživanja Stratedžik Marketinga bavio se upravo ovim problemom. Njihovi zaključci su sledeći:
- Knjige se veoma retko čitaju!
- Čitanje knjiga nije popularno u njihovom društvu
- Najčešće se ne čita ni obavezna školska lektira jer postoje sajtovi na internetu na kojima se nalaze interpretacije knjiga koje su „sasvim dovoljne“
- Studenti čitaju stručnu literaturu pa nemaju ni želje ni volje da čitaju beletristiku
- Kao razloge zbog kojih ne čitaju knjige ispitanici su naveli nedostatak vremena, koncentracije i uopšte navike čitanja (Čitaću kad budem stariji i kada budem imao više vremena)

Istraživanje Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu pokazuje da trećina učenika uopšte ne čita (12%) ili čita samo ono što mora (21%). Najbrojnija grupa su „sporadični čitaoci“ koji čitaju lektiru i ponekad knjige koje nisu obavezne (oko 40%). Blizu trećine učenika često osim lektire čita i druge knjige, među njima je 7% onih koji gutaju knjige.

Stvaranje čitaoca je izazov jer su tehnološka dostignuća među mladima prihvaćena kao „linija lakšeg otpora“, pa umesto da se tehnologija i mediji koriste kao sredstva da se književno delo učini zanimljivim i privlačnijim za čitanje, mladi radije iznajmljuju ekranizovanu verziju određene knjige ili pročitaju interpretacije na internetu i smatraju da su time obradili lektiru.

Uloga masovnih medija na fomiranje kulturnih potreba je ovde izuzetno izražena. Knjiga više nije kulturna potreba kako za decu tako i za roditelje, njena funkcija sredstva za zadovoljenje saznajnih potreba je zamenjena internetom, a ono što ostaje je estetski momenat pri čitanju knjige koji tehnologija ne može da zameni. Međutim, on više nije esencijalan. Opšti problem nepopularnosti knjige među mladima izrodio je niz sporednih problema uzrokovanim ovom pojavom.

Istraživanje koje je sprovela mr Jelena Stevanović sa Instituta za pedagoška istraživanja (http://www.creemaginet.com/sajt/dramaticna-nepismenost-novih-narastaja) pokazalo je da je stalna upotreba mobilnih telefona i kompjutera odvela do potiskivanja maternjeg jezika, smanjenja fonda reči i zanemarivanja pravopisa uopšte. Ona navodi da prosečan petnaestogodišnjak u dnevnoj komunikaciji koristi prosečno stotinu reči, a prema razvojnim standardima sedmogodišnjak bi trebalo da koristi oko dve hiljade reči. Ovo istraživanje takođe je pokazalo da 13,3 odsto učenika od petog do osmog razreda  u sastave iz srpskog jezika ubacuje izraze iz engleskog jezika poput : „The end“ na kraju sastava, potpisuju se sa „By“ pa ime i prezime, mesece u godini pišu velikim slovom prema pravopisu engleskog jezika, a 27 odsto njih umesto slova „a“ koriste internet simbol „@“, a osećanja u sastavima ne opisuju rečima nego „smajlijem“. SMS poruke koje mladi svakodnevno razmenjuju uglavnom ne sadrže znakove interpunkcije, velika slova i slično.

Pored medija, koji imaju neosporan uticaj na mlade ljude, stvaranju ovog problema u velikoj meri doprineli su i oni tradicionalni uzori : roditelji. Prema istraživanju Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu roditelji ličnim primerom ne podstiču decu da čitaju. Oko 60 odsto njih savetuju svoju decu da cene knjige, ali ih sami nikada ne čitaju, 20 odsto ne čita niti smatra da su knjige vredne. Nečitanje knjiga smanjilo je fond reči i ugrozio pravopis osnovaca i srednjoškolaca. Pored toga što gube moć da razumeju tekst koji čitaju, sve su im slabije i sposobnosti da izraze svoje misli.

Na internetu se sve češće pojavljuju pismeni zadaci dece iz osnovnih škola koja dokazuju tvrdnje pomenutih istraživača, kao i navodni način prepričavanja lektira kod današnjih srednjoškolaca. Sve to postavljeno je na internet kao zabavni sadržaj, ali sve više časopisa, članaka i istraživanja ovu temu uzima u ozbiljno razmatranje i smatra je velikim problemom.

2.7 MLADI, SEKSUALNOST I IDEAL LEPOTE I USPEHA

Uloga medija u podeli uloga

„Lepo je ono što nam godi, a da pri tome nemamo nikakav interes”.
(Imanuel Kant)

Mladi, kao najučestaliji konzumenti medija, svakodnevno bivaju medijski  „bombardovani“ prikazima muškaraca i žena. Poruke koje mediji šalju različite su za muškarce i žene i te poruke stvaraju prepoznatljive i predvidljive, uglavnom stereotipne slike žena i muškaraca i njihovog međusobnog odnosa. Drugi problem, koji istraživači uglavnom određuju kao srodan ili čak neotuđiv od ovog, jeste medijska predstava o lepoti i fizičkoj privlačnosti, koja se, posebno mladima, nameće kao jedina ispravna.

Stereotipi su pojednostavljene i vrlo često iskrivljene mentalne slike. U ovom kontekstu javljaju se uz određenu polnu grupu i podrazumevaju čitav niz karakteristika, bilo fizičkih ili psihičkih koje tu grupu opisuju i određuju. Priroda stereotipa vezanih za muški pol karakteriše pripadnike ovog pola kao agresivnije, bezosećajnije, nezavisnije, objektivnije dominantnije i aktivnije od pripadnica drugog pola. Žene su pasivnije, pričljivije, nežnije i osećajnije (Stamenković, 2009).

Najrasprostranjeniji stereotip, kada se radi o ovoj tematici, je svakako da žena treba da bude lepša od muškarca, da je ona „pripadnica lepšeg pola“. Prihvatljivo je da veoma ružan i neprivlačan, stariji muškarac oženi lepu, mladu i atraktivnu devojku. To se smatra njegovim uspehom u društvu. Ukoliko je žena udata za zgodnog muškarca to ne doprinosi njenom renomeu i nema, pak, nikakav uticaj na njen položaj u društvu.

Sa druge strane ambicioznu, poslovnu ženu koja nije udata i ne ostvaruje svoje ciljeve koristeći svoju seksualnost, društvo vidi kao „muškaraču“ koja je izgubila prioritete koje žena treba da ima, a upravo te „prioritete“ kreirali su stereotipi.

Obrazovanje žene je u drugom planu, dok se njeni seksualni atributi, šarm i ženstvenost ističu svuda kao siguran put do ostvarenja cilja.

Posledica toga je da devojke i mlade žene pod uticajem ovakvih prikaza u proseku ulažu mnogo veću energiju i materijalna sredstva u negu svoga tela i održavanje lepote, nego u razvoj svog duha i individualnosti. Zadržavajući ovaj stereotip, žene upadaju u zamku, jer uprkos svojoj želji da postanu slobodne i samostalne, prihvatajući standarde koje im društvo nameće, negujući svoje telo više nego svoj duh, od sebe stvaraju objekat i plen i troše mnogo vremena i energije tražeći potvrdu svoje lepote, umesto svojih sposobnosti i svoje ličnosti ( Stamenković, 2009). Žene koje viđamo u medijima, a treba da predstavljaju poslovne žene uglavnom su mlade, atraktivnog fizičkog izgleda, u funkciji „ulepšavanja“. Dok je ženama prikazanim u ulozi domaćice i majke (češće) jedina preokupacija da izaberu dobar deterdžent i idealan omekšivač, one ne moraju da se ulepšavaju jer su ostvarile svoj cilj, udale su se i osnovale porodicu.

A šta je sa muškarcima? Ideal koji je njima postavljen kao cilj, da budu aktivni, ozbiljni poslovni ljudi, takođe nije lako ostvarljiv. Ukoliko se ideal ne postigne dolazi do osećaja nesigurnosti.

Među polovima postoji podela uloga koja se putem medija plasira mladima: za muški pol smatraju se nedopustivim i neoprostivim, na primer kućni poslovi, ili čak i briga o deci, on mora ostati muževan, ”jači pol”, glava porodice. Žena je uspešna i poslovna u svako doba dana mora besprekorno da izgleda, da nosi modernu garderobu, da je šarmantna i seksi.

Sa druge strane, ona mora i besprekorno da kuva, pere veš, podiže decu, održava kuću. Naravno, u realnosti ovo je nemoguće ostvariti, tako da žena počinje da sumnja u sebe i da se pita da li je sve u redu s njom. Kod žene se stvaraju kompleksi i nesigurnost. Njoj se navodno otvaraju vrata za karijeru, ali ako ne zasnuje porodicu do određenog roka, okolina je sažaljeva i posmatra kao neadekvatnu ili „neostvarenu”. Porodica je ipak „pravo” merilo njenog „uspeha”.

Pronađena je veza između učestalog gledanja televizijskih programa i stereotipnih uverenja gledaoca o ulozi žene i muškarca u društvu, (Đerić i Studen, 2006 : Signorielli, 2001). Mladi prihvataju ove uloge jer im se oni prikazuju preko medija, čiji su najčešći konzumenti. Ove stečene predstave oni usvajaju i kasnije one utiču na njihovu percepciju.

Priče o emancipaciji žena pričaju se već čitav vek. Međutim, iako teorijski, u nekim segmentima i praktično, ostvarena, daleko je od primenjene. Pred ženom još uvek stoje shvatanja o standardima ženske lepote i strah da mogu biti odbačene i zamenjene nekom mlađom, lepšom, „standardnijom“. Žene koje ne dostižu postavljeni ideal žrtve su komleksa i nesigurnosti. Ukoliko je žena ostvarena na poslovnom i socijalnom planu, ima karijeru i porodicu, onda na muškarca pada teret i pritisak da se dokazuje kako ne bi ispao „gubitnik“. On se oseća ugroženim jer mu predrasude govore da mora biti uspešniji od partnerke.

Pored problema oko podela uloga i prikaza poželjnog izgleda, u sredini našao se seks.  Stvaranje ovakve vrste stereotipa dovelo je do pomeranja granica kada mladi stupaju u seksualne odnose. Kako mediji prikazuju sliku tinejdžerke kao urbane devojke koja se oblači tako da istakne sve sveoje „atribute“, neizbežno je bilo da se i psihička seksualna zrelost dostigne u ranijem uzrastu.

Može se reći da mladi danas najčešće oboljevaju od bolesti čiji je uzrok njihovo rizično ponašanje. Rizično ponašanje adolescenata u oblasti seksualnosti često dovodi do neplaniranih trudnoća i abortusa, oboljevanja od seksualno prenosivih infekcija, a evidentan je i trend snižavanja uzrasta u kom se započinju seksualne aktivnost. Tako je istraživanje sprovedeno u periodu 1982-1991. godina pokazalo da su prvi polni odnos ispitivane seksualno aktivne adolescentkinje iz Beograda doživele prosečno sa 17,5 godina. Nekoliko godina kasnije, istraživanje sprovedeno u periodu od 1995. do 1997. godine pokazalo je da su ispitivane polno aktivne adolescentkinje iz Beograda, koje su se obratile Savetovalištu za mlade Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije, prvo seksualno iskustvo doživele nešto ranije, prosečno sa 16,9 godina, a svaka deseta od njih u ranoj adolescenciji, između trinaeste i petnaeste godine.
( tinejdžerski časopis „Bravo“ 24.4-8.5.2008. )

Tinejdžerske emisije i časopisi su pretrpani slikama, pričama i savetima u vezi sa seksom. U časopisima poput „Bravo“ i „Bravo girl“ postoje rubrike za priču o seksu, što ne bi bilo loše kada bi ih psiholozi koji odgovaraju na njihova pitanja usput i edukovali ili usmeravali da se obrate roditeljima umesto obrnuto. Časopis pokušava da zameni roditelje, sestre, braću, drugove, drugarice personifikuje svoju ulogu i obećava rešenje problema.

Da se starosna granica u kojoj mladi imaju odnose zaista spustila najbolje ilustruju primeri iz pomenutih časopisa. Pitanja koja ova deca postavljaju izgledaju čak i prihvatljivo, ali kada se pogleda oznaka za godine pređašnja tvrdnja se dokazuje. Pitanja koja postavljaju su pretežno seksualne prirode :

Prema istraživanju Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu seksualno ponašanje mladih je bezbednije nego što na prvi pogled izgleda: „samo” 15 % ispitanika ne koristi zaštitu prilikom seksualnih odnosa, 58% misli da se veliki broj njihovih vršnjaka ne upušta u seksualne odnose bez ljubavi, a 49% shvata značaj čvrste partnerske veze, 68% misli da je manji broj vršnjaka već imao seksualno iskustvo, 88% misli da se manji broj vršnjaka ponaša promiskuitetno a 66% se ne slaže da su vršnjaci bestidni.
( „Bravo Girl“, 1. 12. 2008.)
 
Mladi ljudi, pogotovo mlade devojke, osećaju snažan pritisak jer im mediji prikazuju odgovarajući fizički izgled i sugerišu da je fizički izgled prioritet. Kroz ovakve gestove mediji pokazuju da su deo jedne ogromne mašinerije koja ima za cilj da ostvari profit aktiviranjem najdubljih, sveprisutnih i opšepoznatih strahova, želja i nadanja ženske populacije. Muškarci sa druge strane moraju da održe imidž, da budu uspešniji od svojih žena, da budu „jači pol” -  kako bi  „sve bilo na svom mestu”.
 
2.8 MLADI IZMEĐU PROIZVODNJE I PROFITA

Kolateralna šteta reklamne industrije

„Procenjueje se da je danas 25% dece u Evropskoj uniji gojazno (2005), i ta se brojka svake godine povećava za 400.000. Prema istraživanjima u Italiji je debelo ili  gojazno čak 36% dece, a slične brojke su i u Velikoj Britaniji, Španiji…Svako četvrto dete ima problam sa preteranim viškom kilograma, a među glavnim uzrocima takve situacije su i velike “fast fud” kompanije, čiji je marketing usmeren primarno  prema deci.” (Filip Džejms, predsednik Međunarodne javne grupe za gojaznost)
( www.maksimalno.com)

Jedan od važnih činilaca u promovisanju određenog kulturnog obrasca sadržan je u ogromnom uticaju koji danas imaju mediji, a posebno televizija. Industrija reklame jedna je od najprofitabilnijih industrija jer ima najveći spektar konzumenata, a bez medija ne bi bila uopšte primetna. Reklamna industrija pravi od publike konzumente kako određenih proizvoda tako i ideologije i stila života koji idu uz njih. Tako na primer, velike kozmetičke kuće kojima je u interesu jedino profit, uz svoje proizvode, promovišu ideju o večnoj mladosti, zategnutoj koži, odsustvu celulita itd. Tako se „lep izgled”, mladost i bavljenje telom nameću kao vrednosti kojima teži savremeni svet. Sa druge za strane korporacije koje na primer prodaju pivo, smatra se da ne reklamiraju alkoholizam, ali prodaju ideju da je sa pivom život opušteniji, da se lakše komunicira, da se bolje druži ukoliko se ovo alkoholno piće konzumira ( Tomić, 2005 ). Modna industrija, kozmetički proizvodi, piva svih vrsta, cigarete, deterdženati u čijim reklamama majke imaju samo mušku decu, nameću stil života svojim potencijalnim konzumentima, pa se tako između industrije i profita nađu deca, devojke i mladići, muškarci i žene, koji se poluupućeno kreću kroz zbrku poruka o tome šta je u stvari sreća, šta treba da jedu, kako treba da se ponašaju,  kako treba da izgledaju, i naravno šta treba da kupe i poseduju da bi sve to ostvarili.

Komercijalni program na televiziji se smatra najefektivnijom formom oglašavanja na masovnom tržištu, pa su i cene reklamiranja za vreme popularnih emisija na TV-u prilično visoke. Bitno je i da li će se reklama prikazati na početku, na sredini ili na kraju reklamnog bloka. Postoji i varijanta sa postavljanjem logoa ili poruke na ekranu (u uglu, pozadini, pri dnu...) za vreme trajanja emisije. Ulogu u oglašavanju koju ima televizija sve više preuzimaju mediji nove generacije, kao što su internet i mobilni telefoni.
Osnovni cilj jedne ekonomsko-propogandne poruke je da svojim sadržajem na više načina izrazi značaj proizvoda koji reklamira i da apeluje na potrošača da je na dobitku ako kupi taj proizvod i na gubitku ako ga već nije kupio. Cilj ponašanja potrošača je da se zadovolji neka potreba i otkloni napetost koja je nastala usled nezadovoljenja te potrebe. Dobra reklama je ona koja doprinosi većoj prodaji proizvoda.

Psihologija marketinga je nauka koja proučava činioce koji utiču na motivaciju i percepciju, da bi što efikasnije prezentovala neki proizvod ili uslugu i ubedila potencijalne potrošače da je to što se prezentuje upravo ono što njima treba. Pri tome oni posebnu pažnju obraćaju na motivaciju i percepciju potrošača. (www.stetoskop.info)

Kupovina se često odvija po inerciji, rutini, prema već ustaljenom tipu ponašanja, pa stimulusi marketinga treba da budu dovoljno jaki da bi prekinuli ustaljene navike i motivisali potrošača da promeni svoje ponašanje pri kupovini.

Klasična teorijska objašnjenja ponašanja potrošača zasnivala su se na ideji da se ljudi racionalno ponašaju u ulozi potrošača tj. da se prvenstveno rukovode ekonomskim motivima i razlozima pri kupovini i potrošnji. Savremene teorije o ponašanju potrošača uključuju psihološke činioce posebno motivaciju i kognitivne procese. Zato su stvoreni i maksimalno se koriste apeli na različite stvari (zdravlje, tradicija, lepota, dugovečnost) koji se smatraju presudnim pri odabiru u kupovini.            

Apel dugovečnosti i usporavanja procesa starenja, na primer,  kao ciljnu publiku imaju muškarce i  žene u srednjim godinama. Pa tako imamo razne reklame za kreme protiv bora sa sloganima poput “ ublažava dublje, a sasvim otklanja sitnije bore”, “posle samo tri dana vidljivo mlađi i slično, kao i reklame za farbe za kosu koje od sede kose stvaraju varteno crvene ili ugalj crne i samim tim ženu čine mlađom i privlačnijom.

Apeli na lepotu, prestiž i uspeh krirani su za mladiće i devojke i prilagođeni su govoru ove uzrasne grupe. Takve reklame prikazuju se u programima i časopisima koje oni konzumiraju poput tinejdžerskog časopisa „Bravo” u kojim se mogu naći reklame za kozmetiku koje, prema svojim sloganima, tačno oslikavaju ličnost onoga ko ih nosi i direktno apeluju na izgled, koji je, prema mnogim istraživanjima glavni motiv za kupovinu u ovim godinama, pa tako u tinejdžerkim novinama i na reklamana srećemo slogane poput: „za tvoje mačje oči-olovka „Rimel““, „strava za žurke – ajlajner „Deborah““, „da budeš trendi – kreon u ljubičastoj boji „Loreal““, „za blistav pogled- olovka za oči „Margaret Astor““, „za cool izgled – losion za telo „Puma““, „za zanosne usne „Baby young care““ i slično.  

Divna Vuksanović u svojoj knjizi “Filozofija medija: ontologija, estetika i kritika” ovu pojavu naziva “Brendiranje čoveka” i kaže da tržišno realizovanje brendiranog čoveka u svetu proizvodnje i potrošnje nije moguće bez medijskog posredovanja. Otuda reklame, bilbordi, radio-džinglovi, televizijski spotovi, kreirani u funkciji brendiranja čoveka i njegovog sveta, predstavljaju proizvod/sliku samih medija.

Kao ilustraciju svoje teze ona navodi primer serije bilborda postavljenh u većim gradovima Srbije s kojih su se smešila lica dvaju mladih parova, s karakterističnim sloganom: „MC – Ja sam centar sveta“, koji smatra dokazom o ulozi vizuelnih medija u konstruisanju identiteta savremenog čoveka.

„Na jednom iz serije ovih bilborda, prikazana je, u krupnom planu, nasmejana crnokosa devojka s vokmenom i slušalicama na ušima, kao ilustracija slogana „Ja sam centar sveta“. Na prvi pogled, činilo se da devojka s bilborda reklamira sebe, tj. određeni životni stil koji njena medijska pojava reprezentuje, a koji se odnosi na mladost, lepotu, zadovoljstvo i karakterističnu opuštenost, uz obaveznu dozu nehajno iskazanog egocentrizma, tipičnog za narcistički individualizam, koji, kao jednu od svojih primarnih „vrednosti“ eksponira savremeni kapitalistički sistem reklamne produkcije. Poigravanje sa skraćenicom MC, koja se često, u žargonu repera, pored odgovarajućeg pseudonima, koristi kao oznaka „individualnosti“ i određenog muzičkog stila, takođe ide u prilog ovakvom prima faciae tumačenju osnovne vizuelne „poruke“ bilborda. Centriranost slogana na „ego“ ove mlade devojke, međutim, samo je prividna, i osmišljena je tako da privuče pažnju posmatrača na usluge „muzičkog kluba“ (Music Club), o čemu svedoči i internet sajt http://www.MCmusicclub.com, koji se serijalno, odnosno multimedijalno nadovezuje na pomenute bilborde” (Vuksanović (2007), : 35,36).

Istraživanje Američke akademije pedijatara iz 2006. godine upozorava na negativne posledice na decu koje može da ima gledanje određenih reklama. Američka reklamna industrija, vredna oko 250 miliona dolara,  godišnje bombarduje prosečno američko dete sa oko 40.000 reklama za različite proizvode. Naime, deca do desete godine odgledaju 10.000 reklama, koje im između ostalog i usađuju predrasude, podstiču ih na jedenje nezdrave hrane i odvlače od prijatelja i druženja. Oni navode da te reklame mogu da učine mnogu decu bolesnom – od gojaznosti do anoreksije. Mogu potpuno da ih zbune - deca ne mogu da shvate da su bakterije loše (kao što mama kaže) ako su na reklamama prikazane kao slatka stvorenja koje ljudi (obično žena) progoni svojim strašnim sredstvom za čišćenje. Zato stručnjaci roditeljima preporučuju doziranje i kontrolu sadržaja koji deca gedaju na televiziji, što se odnosi i na reklame. Prema američkom istraživanju, čak 84 odsto dece prati reklame na televiziji, a 58 odsto obraća pažnju na velike plakate. Čak i sasvim mala deca od roditelja traže upravo određene robne marke, a više od polovine želi odeću sličnu onoj koju nose njihovi idoli s televizije. Reklame koje se plasiraju deci utiču na njih tako da ona, između ostalog, radije biraju hranu slabog kvaliteta, misle da je konzumiranje alkohola kul, seks shvataju kao rekreativnu aktivnost, a anoreksiju kao veoma „in” pojavu. Iako ne postoji dovoljan broj studija da bi se utvrdila direktna veza između reklama i gojaznosti, prema mišljenju pedijatara deca koja više gledaju televiziju podložnija su gojaznosti, jer su, kako se pretpostavlja, izložena uticaju brojnih reklama za brzu hranu, grickalice, sokove, slatikiše, a uz to, samim tim što svoje slobodno vreme koriste za gledanje televizije, a ne za bavljenje bilo kakvim fizičkim aktivnostima podložnija su gojenju. Gledanje televizije ne zahteva fizičko uključivanje, a s obzirom da je ovo višesatna aktivnost metabolizam se usporava, a ukoliko se još i “gricka” nešto ili jede, podaci idu u prilog tezi da, u ovom slučaju, televizija indirektno, a ne direktno utiče na porast gojaznosti kod dece, a ta deca kasnije postaju gojazne odrasle osobe. U nekim slučajevima pronalazimo i direktan uticaj televizije na biranje nezdrave hrane.

Jedno od istraživanja koje je imalo rezultate je eksperiment koji je izveo Džejms Vikari prikazivanjem poruka „Jedite kukuruzne pahuljice“ i „Pijte Coca-Colu“ ubrzanjem na nesvesni nivo ljudskog uma, što je dovelo do povećanja potrošnje Coca-Cole za 58% i kukuruznih pahuljica za 18 odsto na eksperimantalnom području.

Kako uglavnom ne mogu da razlikuju stvarni od imaginarnog sveta, deca mlađeg uzrasta poruke u reklamama često shvataju doslovno i na njih ove imaju najveći uticaj. Njih reklame privlače zbog svoje brzine, šarenila i pesmica koje se lako pamte. Restorani brze hrane, poput „Mek Donaldsa” deci se prikazuju kao zabavna i vesela mesta sa balonima, igračkama i klovnovima, a da se nutritivna vrednost hrane u njima potpuno zanemaruje Reklame koje se koriste humorom zasnovanom na stereotipima da su trudnice „ćudljive i lude“, da samo žene peru veš, da se deca samo igraju i prljaju i slično,  možda neće direktno da promene detetov pogled na svet, ali će se uvući u podsvest. Iako, možda toga nismo svesni, deca svet oko sebe prihvataju, i dobro razumeju. 

Problem gojaznosti više nije sam američki problem, i asocijacija na uticaj medija na stvaranje problema gojaznosti nije više samo lanac restorana „Mek Donalds”, kao što je ranije bilo. Ovaj problem proširio se kako na Evropu tako i na ceo svet, poprimio globalni karakter i privukao veliku pažnju svetske javnosti. Gojaznost nije jedina nuspojava simbioze marketinga i programa koji konzumiraju deca. Pored prehrambene, tu je i modna industrija, kao i industrija igračaka koje svojim brendovima deci nameću stil života i od njih prave motivisane potrošače. Različite organizacije počele su ozbiljno da se bave uticajem medija na decu i da organizuju skupove kako bi došle do skrenule pažnju i rešenja ovog problema. S tim u vezi svake tri godine održava se globalni Samit o deci i medijima. Oni se organizuju u cilju podizanja problema koji vezuju medije i decu na globalni nivo i rešavanja tih problema. (1995. godine u Melburnu je organizvan prvi globalni Samit o deci i medijima; poslednji je održan u Johanezburgu 2007. godine ; naredni će se održati u Karlštatu 2010. godine). Na ovim samitima se između ostalog govori i o posledicama simbioze marketinga za decu i programa za decu. Uz dečiji program, koji je brendiran, došli su i drugi proizvodi koji imeju uglavnom profitabilnu ulogu – reklame, muzičke produkcije, kasete, cd-ovi, igrice. Jedna od briga učesnika i organizatora ovog samita je i činjenica da televizija, magazini, dečija moda i fabrike koje proizvode gotovu hranu- zajednički, uz pomoć marketinških kampanja koje obuhvataju igračke, odeću i brzu hranu prodaju deci i stil života. Oni navode da je od 1995. do danas budžet za oglašavanje za decu samo u Americi porastao sa 100 miliona dolara na 300 milijardi dolara. U istom periodu gojaznost među decom postala je najopasnija pretnja. Dečiji dijabetes je dostigao rekordan nivo. Deca u svetu su se podelila u dve grupe: milijardu njih je prehranjena (na Zapadu), a ostatak je pothranjen. Još jedna alarmantna činjenica je i da su, prema njihovim zaključcima, deca između osam i dvanaest godina za medijsku (reklamnu) industriju postala ciljna grupa za prodaju mode i seksa – stila života u kom oni izgledaju i ponašaju se kao odrasli. Istraživanja UNICEF-a pokazuju da je ovakav marketing udvostručio pedofiliju u nekim zemljama, a kao primer navode Australiju. Mešanje i preuzimanje primata profita nad kreativnošću dečije emisije je od obrazovnih i zabavnih pretvorio u reklamne. Sve ovo dovelo je do potpuno novog razumevanja profita koji može da se ostvari na „dečijem tržištu“- zanemarena je primarna uloga ovakvih programa i emisija, ona služi kao medijski prostor za reklamiranje proizvoda koji donose stvaran profit – igračke, hrana, firmirana odeća i sve ono čime oni deci nameću jedan stil života koji se oglašivačima i proizvođačima isplati.

Između dece i profita stoje različiti kodeksi koji su obavezujući za emitere, a neka vrsta kontrole su za oglašivače. Za medije u Srbiji važi Kodeks „Deca i mediji“ koji ih obavezuje na poštovanje svetskih i naših konvencija.

Za ovu temu bitan je član 17 Kodeksa koji nosi naziv „ekonomska propaganda i deca“ i propisuje pravila ponašanja u oblasti ekonomske propagande namenjene deci pozivajući se na međunarodne dokumente koji regulišu ovu oblast. Regulacija ove oblasti posebno se odnosi na zloupotrebu prirodne lakovernosti dece (kodeks u svom prvom članu za decu određuje predškolski i osnovnoškolski uzrast, mada se regulacija u nekim delovima proširuje i na adolescente, dakle, pravnu definiciju deteta od 0 do 19 godina) ili nedostatka iskustva omladine i njihove lojalnosti, bez obzira da li je reč o proizvodima koji se prodaju ili poklanjaju. Ono što su kreatori ovog Kodeksa smatrali dovoljno važnim da to stave kao „Pravilo 1“ je zahtev da se propagandna poruka u potpunosti identifikuje i razdvoji u odnosu na ostale sadržaje u mediju. Drugo pravilo zahteva od kreatora propagandnih poruka da reklame koje su namenjene deci i one koje deca mogu posmatrati ne podstiču na nasilje ili druge radnje koje su zabranjene zakonom. Pravilo broj tri zabranjuje propagandnoj poruci da narušava postojeće društveno-socijalne vrednosti tako što će sugerisati da će posedovanje nekog proizvoda doneti detetu prednost u odnosu na one koji taj proizvod nemaju, odnosno da neposedovanje tog proizvoda može doneti štetu detetu. Ovaj deo takođe zabranjuje podrivanje autoriteta roditelja. Kodeks zabranjuje emitovanje poruka koje mogu dovesti dete u neku opasnu situaciju, zatim podsticanje dece da nagovaraju druge na kupovinu određenog proizvoda. Propagandna poruka namenjena mladim ljudima mora biti istinita i ne sme obmanjivati u pogledu dimenzija, roka trajanja, vrednosti, a cene se moraju predstavljati kao realne, a ne dostupne svakom budžetu jer ukoliko nekim roditeljima nije pristupačna cena može doći do problema sa detetom. 

Mediji nose veliku odgovornost  i najmanja intervencija može imati maksimalne posledice. Slika je sposobna i za najbolje i za najgore ona pomaže razvoju misli i podstiče akciju. To treba da imaju u vidu kreatori svih oblika informacija. Negativna konotacija medija vezuje se i za za stvaranje kulture društvenog istomišljeništva, pri čemu grupe u društvu postaju više podložne medijskim manipulacijama. Veliku ulogu u tome igra propaganda.

3.1 ANALIZA TINEJDŽERSKOG ČASOPISA „BRAVO“

Izdatog za period od 10. do 24. aprila 2008. godine.

Tinejdžerski časopis „BRAVO“ pokazao se u anketi sprovedenoj za potrebe ovog rada, kao jedan od dva najčitanija časopisa među mladima koji su uzeti kao uzorak Drugi je „BRAVO Girl“ koji će takođe biti analiziran.

„BRAVO“ je časopis koji osniva i izdaje NID Color Media International iz Novog Sada po licenci Heinrich Bauer Ostmarketing kg. iz Minhena. Časopis je dvonedeljnik, godišnje se štampa 26 izdanja.

Prvi broj licencnog časopisa „BRAVO” izašao je u decembru 2002. godine, u tiražu od 30.000 primeraka. Štampan je na 48 strana, a danas „BRAVO” izlazi na 64 strane u prosečnom tiražu od 110.000 primeraka. Ovaj časopis nosi epitet ”najtiražnijeg teen izdanja”, a sadržaj mu je šarolik– njegovo uredništvo smatra da „BRAVO” ”pokriva” sva interesovanja tinejdžera u uzrastu od 12 do 18 godina. Poznat po ekskluzivnim pričama o zvezdama, fotografijama poznatih. Slogan ovog časopisa je „Budi u toku!”

Čitalačku publiku časopisa „BRAVO” čine tinejdžeri, uglavnom od 12 do 18 godina, mada ima i onih koji izlaze iz ovog starosnog okvira (mlađih i starijih). „BRAVO” čitaju i dečaci i devojčice i to skoro u jednakom procentu. Tako je prosečni čitalac magazina „BRAVO” zapravo tinejdžer/tinejdžerka u uzrastu od 14 do 15 godina, zainteresovan/a pre svega za muzičke i filmske zvezde (uglavnom strane).

Godišnja pretplata na ovaj časopis iznosi 1440 dinara, a polugodišnja 720 dinara .

Analiza pojedinačnih rubrika časopisa BRAVO 

1. NEWS

Rubrika “News” podeljena je na dva dela (strana 4,5 i 8,9). Ukupno cela rubrika sadrži 13 veoma kratkih tekstova (vesti). Vesti su uglavnom o životima tzv. “teen zvezda”, tačnije onih koje ovaj časopis određuje kao idole mladih i smatra da su mladi zainteresovani za dešavanja u njihovom životu. Svaki tekst završava se komentarom autora vesti (koji nije potpisan), koji daju posebnost ovim tekstovima i funkcija im je da unesu neku vrstu intrige i privuku pažnju čitaoca. Ovi komentari takođe se mogu protumačiti kao način zbližavanja sa čitaocima, stvaranje „drugarskog” odnosa. Zbog toga smatram da je bitno navesti neke od ovih vesti (*) sa komentarima autora (**).

Neke od tema rubrike NEWS u ovom broju časopisa bile su:
* Eštonu Kučeru se “sviđa” nova koleginica. (**Hm, gde je Demi da vidi ovo…)
* Ešli Tisdejl operisala nos po treći put-kaže da ne veruje u plastične operacije već to radi   iz zdravstvenih razloga (** Da li to onda znači da će Majkl Džekson živeti večno?)
* Danijelu Redklifu prete smrću (**Ko sme da kaže da je gluma bezopasan posao….)
* Pit Venc se loše obukao (**Nije imao ogledalo pri ruci)
* Džastin Timberlejk nabacio “užasan look” radi snimanja filma (** hoće li džes smatrati da je ovaj look seksi?)

1.1 IN & OUT

IN&OUT je podrubrika rubrike “News” u kojoj  redakcija ( nije potpisano pojedinačnim imenom I prezimenom) određuje šta je u modi, a šta nije za određeni period.

IN

* Sklapanje prijateljstva
* Kad veruješ u ljubav
* Kad tost hleb za doručak isečeš u obliku srca i time iznenadiš svoju ljubav
* Kad zakrpiš starog mecu

OUT

* Šaputanje i domunđavanje
* Gradski prevoz
* Momci čije je đuskanje bolno i gledati
* Političke TV emisije

2.  PAPARAZZO

Ova rubrika sadrži fotografije poznatih ličnosti kratke tekstove sa komentarima autora. Uz svaku ličnost idu i izmišljene izjave. Ovu rubriku najbolje opisuju same fotografije. 

3. STARS

Ova rubrika podeljena ja na tri dela, tačnije u jednom broju časopisa postoje tri rubrike “Stars”, sva tri dela sadrže ukupno 6 dužih tekstova. Četiri teksta su intervjui sa poznatim ličnostima, jedan je priča o poznatoj ličnosti, a jedan je u vezi sa zaposlenjem koji se uopšte ne uklapa u koncepciju ove rubrike :

*“Progovorio Rihannin frajer” – Intervju sa Krisom Braunom(18) o vezi sa Rijanom (20)
* “Kraj Tokio Hotela?” – intervju sa pevačem grupe Tokio Hotel Bilijem koji ide na operaciju glasnih žica.
* “Uvek ću imati svež imidž” – intervju sa pevačicom Misi Eliot
* “Mi smo sajber bend” – intervju sa članovima grupe “Strip”
* “Može li dečko da je spase”- priča o trudnoj sestri Britni Spirs, Džejmi Lin Spirs (16)
* “50 sjajnih poslova koji imaju budućnost 3. deo” – opis 5 zanimanja (poslova) – elektroničar, IT konsultant, inženjer održavanja sistema, RTV tehničar, prodavac mobilnih telefona.

4. RAZGLAS

Ova rubrika sadrži reklame i najave koncerata koji treba da se održe i CD-ova koji treba da se pojave u Srbiji.

5. FUN

Rubrika “Fun” je takođe podeljena na dva dela. U prvom delu nalaze se “biseri” poznatih, tačnije glupe izjave estradnih ličnosti. U ovom broju to su izjave ukućana serijala Veliki Brat : Mirjane Đurović, Milića Vukašinovića, Slađane Pejić, Katarine Ostojić, Ajs Nigrutina i Skaj Viklera,  koji je tada bio aktuelan. U drugi deo smeštena je ukrštenica, šaljivi grafiti, smešne SMS poruke i vicevi.

6. PSYCHOTEST

“Da li si zadovoljan/na svojim izgledom”

Rezultati koje čitaoci mogu da dobiju su:

NIPOŠTO (Kao Ejmi Vajnhaus)

OSREDNJE (Kao Džoni Dep)

EKSTRA (Kao Avril Lavinj)

7. FORUM

Ova rubrika posvećena je pismima čitalaca koja oni šalju putem e-maila. Ova pisma su uglavnm reči hvale za časopis, komentari sadržaja predhodnih i predlozi  za neke naredne brojeve.

8. HOROSKOP

9. LET’S TALK ABOUT SEX

“Šta god da te muči – mi smo tu za tebe” slogan je ove rubrike u kojoj čitaoci i čitateljke iznose svoje probleme i postavljaju pitanja na koja odgovara psiholog. Ova rubrika u ovom broju sadrži 4 teksta.

10. LOVE STORY

U ovoj rubrici nalazi se strip. U ovom broju časopisa izašao je prvi deo stripa “Klub đavolica” čije glavne akterke su tri prijateljice : Marica (16) - koja je svog dečka zatekla u krevetu sa drugom devojkom, Nina (15) – kojoj je dečko u pismu saopštio da voli drugu devojku i Laura (17) – koja je nedavno raskinula sa dečkom. Razočarane u ljubav odlučile su da zagorčaju život budućim momcima i zbog toga osnivaju “Klub đavolica”. Međutim jedna želi da se povuče iz pakta jer je upoznala dečka koji joj se sviđa, ali ne sme da kaže prijateljicama…

11. TEST

“Da li brzo planeš?”

12. TRENDY STUFF  

Ova rubrika je podeljna u dva dela. U prvom delu predstavljne su četiri mlade i neproslavljene srpske sportiskinje koje govore o sebi, sportu kojim se bave i reklamiraju sportsku odeću i obuću “Nike”. U drugom delu rubrike nalaze se reklame za “Office shoes” obuću. U oba dela čitaoci imaju mogućnost da osvoje stvari koje se reklamiraju ukoliko odgovore na pitanje i pošalju kupon.

13. CHARTS

Rubrika sadrži liste najpopularnijih pesama i albuma.

14. SONGBOOK

Tekstovi popularnih pesama (2) na engleskom jeziku i njihov prevod na srpski jezik.

15. ACTION

Tri zadatka koja treba rešiti, a u vezi su sa poznatim ličnostima: Izbaci uljeza; Poveži ličnost i njegovu/njenu destinaciju iz snova; Otkri ko je na fotografiji.

ZAKLJUČAK I KOMENTARI

U tinejdžerskom časopisu „BRAVO” dominiraju fotografije u boji velikog formata koje najpre i privlače publiku uzrasta na koji ovaj časopis i cilja. U časopisu dominiraju fotografije ličnosti koje su poznate na zapadu, a svega nekoliko ljudi iz domaćeg estradnog i javnog života dobilo je svoj prostor.  Selekcija tekstova i odabir poznatih ličnosti odaje “politiku” ovog lista, a to je da on ni u jednom segmentu nema obrazovnu funkciju, beć samo funkciju senzacionalizma, tračarenja i zabavljnja čitaoca. To je svakako jedna od stavki koju treba zameriti listu koji je toliko popularan među mladima. Sledeća stvar koja se mora zameriti autorima tekstova u ovom časopisu je što ni jedan tekst nije potpisan, a zatim i jezik na kom su tekstovi pisani. Preteranom upotrebom žargona i anglicizama autori pokušavaju da se približe govoru ulice, misleći da će se na taj način u neku ruku sprijateljiti sa svojim čitaocima ne primećujući da dok to rade vrše negativan uticaj na čitaoce. To veoma lako može da se dokaže ukoliko se analizira bilo koja od interaktivnih rubrika ovog časopisa.

Prvi problem koji se javlja je što su sva imena u časopisu napisana na engleskom jeziku : Michael Jackson, Missy Eliot, Rihanna… Pa i čitaoci tako pišu imena (u navedenom primeru ”Chrisov” poster). Drugi problem je preterana upotreba žargona i slenga (fotka, iskeširati, furati fazon…) i reči na engleskom jeziku   (stajling, look, celebrity face…).

Teme koje časopis obrađuje čine se nekako površnim, ograničavaju svet mladih ljudi na zanimljivosti iz sveta muzike i filma i na brigu o izgledu i seksu. S obzirom na činjenicu da navode svoju ciljnu grupu kao mlade od 12 do 18 godina novine su prezasićene seksom. Seks se provlači kroz svaku rubriku, a ne samo kroz one u kojima je to naglašeno. Na primer, u rubrici “IN & OUT” kao in stvar je navedeno : “Kad tost hleb za doručak isečeš u obliku srca –i time iznenadiš svoju ljubav” – Da li se većina dece ovog uzrasta budi sa voljenom osobom i sprema mu / joj doručak?

Da zaključim. Ove novine su isključivo zabavnog karaktera, mada ponekad umeju zaista da preteraju. Teme kojima se bave su ograničene i uske, preuzete uglavnom sa Zapada. Deci koja su čitaoci ovih novina nameće se jedan umnogome loš stil života koji se odlikuje uskim interesovanjima, brigom o izgledu, preranim seksom i  lošim manirima i izražavanjem.

3.2 ANALIZA MAGAZINA ZA TINEDJDŽERKE „BRAVO Girl!“

Izdatog 1.12.2008. godine

„BRAVO Girl!“ je časopis koji osniva i izdaje NID Color Media International iz Novog Sada po licenci Heinrich Bauer Ostmarketing kg. iz Minhena. Časopis je tromesečnik, štampa se četiri puta godišnje, a prvi put je štampan 2003.godine.Tiraž mu je 65000 primeraka, a sadrži 64 stranice. Godišnja pretplata na ovaj magazin iznosi 468 dinara, a polugodišnja 234 dinara.

Šarolik i raznovrstan, magazin „BRAVO Girl!” sadrži teme koje, prema mišljenju njihovog uredništva, okupiraju devojke od 10 do 17 godina :  prva ljubav, momci, lepota i moda. Poznate ličnosti iz sveta muzike i filma daju savete čitateljkama, a u „BRAVO Girl!-u” mogu se pročitati i intervjui sa poznatima. Ovaj časopis organizuje velike nagradne igre i zanimljive akcije u kojima mogu da učestvuju sve lepe, pametne i duhovite devojke koje, naravno, čitaju njihov magazin! Slogan časopisa „BRAVO Girl!” je  “Tvoja najbolja drugarica!”

„BRAVO Girl!” kao svoju ciljnu grupu navodi “urbane devojčice i devojke” uzrasta od 10 do 17 godina, čiji je domen interesovanja identičan njihovim vršnjakinjama na Zapadu. Dakle :  „ prijateljstva, ljubavne zavrzlame, najnoviji modni, makeup i hair trendovi, poneki trač iz hollywoodske ”kuhinje”, ali i domaće urbane scene jeste ono što zanima naše čitateljke”.

Analiza pojedinačnih rubrika magazina „BRAVO Girl!”

1. COVER STORY

U prvoj rubrici ovog magazina nalazi se priča o osobi koja je u tom broju izabrana da bude na naslovnoj strani. U ovom broju je to Bjonse Nols koja predstavlja svoju drugu (scensku) ličnost koju je izmislila i smatra da kada je na sceni, ona nije Bjonse nego Saša Firs. Tekst nosi naslov  „Beyonse predstavlja...Sashu Fierce“.

2. TRENDOVI

Druga rubrika rezervisana je za „IN & OUT top listu“ po izboru magazina. Pa su autori devojčicama za period dok ne izađe sledeće izdanje magazina preporučili : šljokice, štras, različite kape, veštačke trepavice u boji, a ono što nikako ne treba da imaju su tetovaže.

3. MODNI EDITORIJAL

U ovom broju ova rubrika posvećena je spremanju za doček Nove godine. Rubrika je u sadržaju predstavljena na sledeći način: „ BG! je, samo za tebe, osmislila tri ludilo looka, za tri totalno različita dočeka – na trgu, na privatnom partyju i u klubu. Na tebi je samo da se opredeliš koji ti vid zabave najviše odgovara, a potom kreneš u akciju kupovine neophodnih krpica“.

Rubrika ne sadrži tekst, osim kratkih komentara, sadrži dosta fotografija. Pored modela koji nosi sve tri izabrane konbinacije, u rubriku su stavljena i tri momka koja komentarišu izgled devojke i njene odeće kao i pojedinačni delovi odeće, nakit, cipele, tašne sa cenama, koje mogu da se kombinuju za određenu priliku
     
„Ukoliko želiš da tvoj stajling bude full, onda moraš nabaciti neku od ovih cool stvarčica“ način je na koji magazin daje predloge svojim čitateljkama.
(**Da bi se ovako obukla devojčica mora da izdvoji 34.940 din. )

„Sexy outfit doneće ti titulu kraljice partyja...“ „Odeća nikako ne može da bude kompletna bez asesoara. Zato odaberi nešto po svojoj meri!“

Ovako magazin preporučuje nakit i cipele koji se slažu uz ovu kombinaciju.
(** Bez dodatnih „asesoara“ ova kombinacija košta 13.110 dinara)

„Neka tvoj stajling bude najupečatljiviji te večeri. Odaberi adekvatan asesoar i svi pogledi biće usmereni ka tebi“ reči su kojima magazin preporučuje dodatne detalje za ovu kombinaciju.
(** Da bi ovako izgledale devojčice moraju da kupe odeću u vrednosti od 21.990 dinara)

4. BEAUTY

U ovoj rubrici prikazane su frizure ( i način na koji se one prave) poznatih ženskih ličnosti.  „Stalno nosiš konjski rep i nemaš pojma kako bi mogla da promeniš frizuru? Ne brini se! „ BRAVO Girl!“ će ti pokazati kako da oblikuješ frizuru poput Miley Cyrus, seksi Fergie ili romantičnu punđu Emme Watson“ i „Tri najcool celebrity frizure“ reči su kojima autori rubrike opisuju ovaj deo časopisa.

5. TEST

„Gde ćeš sresti svoju ljubav“ sa mogućim odgovorima: žurka, škola, ulica.

6. MODA

Ova rubrika podeljena je u 2 dela i u njoj su prikazani različiti modni detalji- majice, tunike, cipele, nakit, čizme, duksevi... Za svaki komad odeće je navedena i cena kao i gde bi bilo prikladno obući tu određenu stvar.

7. SEXY STAR

Intervju sa Zekom Efranom (20) kojeg su urednici časopisa odredili kao trenutno najprivlačniju tinejdžersku zvezdu (zaključujem na osnovu pitanja koja su mu postavili u intervjuu). Tekst nosi naziv : „ Ja gej? Nema šanse!“ Uz intervju čitateljke su dobile i Zekov poster koji mogu da izrežu iz novina.

8. ZABAVA

Ova rubrika takođe je podeljena i smeštena u dva različita dela časopisa. U prvom delu nalazi se šest tekstova koje su čitateljke poslale uredništvu, a u njima su opisale ono što smatraju svojim najvećim blamom. Tekstove su pisale devjke koje imaju od 11 do 14 godina.

Drugi deo rubrike nosi naziv „Kakav profil devojke na Facebooku ima najbolju prođu?“ Osmišljeno je kao vodič za privlačenje pažnje što više momaka, s obzirom da rezultati oveoma jasno oslikavaju cilj. Predsatavljene su tri vrste profila na ovoj društvenoj mreži i rezultati kakve oni imaju. Rangirane su od najuspešnije do najneuspešnije, a kriterijum za rangiranje je broj momaka koji im se javio.

1. PRIRODNA : devojka je napisala svoje ime, da je u potrazi za avanturom, da je interesuju momci i devojke, da želi da upozna zanimljive ljude, omiljene muzičke grupe i filmove.

Rezultat: „ovaj profil je pun pogodak. Odlično prolazi kod momaka i kod devojaka. Preko 800 korisnika želelo je da budu Tinini prijatelji. Dakle, predstavi se onakva kakva jesi . Tvoja prirodnost će ti pomoći da sklapiš mnoga zanimljiva poznanstva – i povećaće ti šanse za flert!“

2. SEKSIPILNA : devojka je pored svog imena navela da je slobodna i u potrazi za vezom i „dejtovima“ i da je interesuju momci. Uz to napisala je da želi da „upozna pravog frajera, a ne nekog balavca“

Rezultat: „Jelena je svojim atraktivnim profilom privukla pažnju mnogih korisnika, ali je dobila mnoštvo dvosmislenih poruka i fotografija polugolih ili starijih tipova. Naš zaključak: sa ovim profilom mnogi bi te proglasili lakom ribom, a to ti ne treba“

3. STIDLJIVA : devojka je uz ime navela da je sama i u potrazi za simpatičnim ljudima, vezom „dejtovima“, prijateljstvom i da je interesuju momci i devojke.

Rezultat: „Da li stidljive devojke bolje prolaze na internetu? Moglo bi se reći. Momci ipak nisu obraćali previše pažnje na Snežanu, ali je zato dobila mnoštvo mejlova od devojaka koje su je pohvalile. Ukoliko ne želiš da flertuješ, onda je ovaj profil sasvim OK. Međutim može se desiti da ostaneš potpuno neupadljiva“.

9. INTERVJU

Sa Milicom Cerović : „Stroga sam i zahtevna, pa šta?“

10. ISHRANA

„Recepti za savršen beauty doručak“

11. MOJ DNEVNIK

Osoba koja se predstavlja kao tinejdžerka opisuje jedan svoj dan. U ovom broju ima problem jer njeni roditelji ne razumeju koliko je njoj potrebno da telefonira pa i tekst nosi naziv „Halo ludnica“. Tekst je prepun žargona i potpisan sa EmMilaEmDragaTvojaMila.

12. FILM

U ovoj rubrici autori predstavljaju „megabrutalne“ filmove „Srednjoškolski mjuzikl 1, 2 i 3“ i njihove glumce.

13. TEST

Kako vas drugi vide“-Frendice: Vas dve kapirate da ste dream team, a šta drugi kažu?“

14. SKANDIMANIJA

Nagradna ukrštenica koju kada reše čitateljke mogu da dobiju sat.

15. TVOJ KUTAK

Ova rubrika je podeljena na dva dela. Prvi deo nosi naziv „Love & sex“ u kojoj im autori garantuju da imaju odgovor za sve njihove probleme. Predstavljajući se kao njihova „best frendica“, „BRAVO Girl“ im nudi savet od psihologa.
      
Ovaj deo sadrži šest tekstova sa intimnim problemima čitateljki.

Drugi deo nosi naziv „Body & Soul“ i bavi se istom tematikom kao i prvi.

16. SEX

U ovoj rubrici sedamnaestogodišnjak opisuje svoj prvi seksualni odnos sa svim detaljima, a časopis ovu priču na naslovnoj strani najavljuje na sledeći način : „Ispovest jednog momka: „Konačno sam je odveo u krevet“
Naslov:
Podnaslovi:
       
17. MOMCI

„Momci, moraćemo da vas prevaspitavamo“ naslov je teksta koji se nalazi u ovoj rubrici,
(...) otkrićemo ti šta treba da uradiš da bi od simpatičnog momka stvorila princa iz snova“  „BRAVO Girl“ savetuje devojkama šta da urade, a šta obavezno da izbegnu u vezi sa ovom problematikom.

18. TEST

„Koji blam u seksu bi mogao da ti se desi“.

19. NOKTI

Saveti za mazanje noktiju, šta je popularno.

20. LJUBAV

Saveti za devojke kako da privuku dečka koji im se sviđa.

21. PAPARAZZO

U ovoj rubrici nalaze se slike poznatih ličnosti sa njihovim psima.

22. GIRL CLUB

Ova rubrika je namenjena pismima i predlozima čitateljki.

23. (NE)OBIČNA DEVOJKA

Intervju sa Aleksandrom Đelmaš- muzičarkom.

24. HOROSKOP

25. IZLOG

Predstavlja se deo sadržaja iz narednog broja.

ZAKLJUČAK I KOMENTARI

Komentarisanje ovog magazina neophodno je početi onim što autori smatraju privlačnim za svoju ciljnu grupu i stavljaju na naslovnu stranu. Naslovi koji, prema urednicima ovog magazina, treba da navedu čitateljke od 10 do 17 godina da kupe njihov magazin su :  „3 najcool celebrity frizure“ ; „ Frendice: vas dve kapirate da ste dream team, a šta drugi kažu?“ ; „Facebook: kakav profil ima najbolju prođu?“ ; „Ispovest jednog momka: Konačno sam je odveo u krevet“ ; „Beyonce predstavlja Sashu Fierce“ ; „Skockaj se za najluđu noć : budi cica sa tri lica“ ; „Zac Efron: Ja gej? Nema šanse!“.

Naslovnica verno uvodi u ostatak sadržaja magazina i već njenim kritičkim sagledavanjem, a kasnije i analizom čitavog magazina može se primetiti ograničenost tema kojima se ovaj magazin bavi. On tinejdžerkama nudi, čini se, izuzetno krut i ograničen pogled na svet. „BRAVO Girl!” preuzima ulogu univerzalnog savetnika koji ima rešenje za svaki problem svojih čitateljki i najbolje zna kako one treba da izgledaju, a kako da se ponašaju. Ona („BRAVO Girl!” ) govori im kako da se obuku, kako da govore, šta da jedu, šta nikako da ne jedu, kako da se ponašaju prema prijateljima, momcima, nameće im stavove u vezi sa seksom, modom i ostalim izborima.

Sve to postiže na različite načine, a jedan od njih je jezik na kom se obraćaju svojim čitateljkama. Jezik je “urban”, tačnije, prezasićen žargonom (pržili dancefloorove, moraš nabaciti na sebe neku od ovih krpica…) i rečima koje su preuzete iz engleskog jezika, a nise prevedene (dream team, celebrity, fun facts, in, out, trendy, sexy, look...) i onim delimično prevedenim (partyja, partiji, najcool, asesoar, fanovima...). Sva imena napisana su na originalnom engleskom jeziku (Zac, Sasha, Victoria Beckham, Emma...) što neretko dovodi do usvajanja ovog trenda kod čitateljki pa se one u interaktivnim rubrikama potpisuju sa „Tanya“, „Maya“ i slično, a imena pišu poput autora ovog magazina :
   
Seks je glavni motiv ovog časopisa, iako je neprikladan za ovu ciljnu grupu. Negde je prikriven, a negde potpuno eksplicitan.
 
Eksplicitan je u rubrikama poput ove, kao i u onim „Sex“, „Tvoj kutak“... A prikriven u rubrikama o modi, zabavi i trendovima.
Devojke treba da budu sređene, ali u cilju da privuku momke, sve što one rade je usmereno ka uklapanju u stereotip devojke koja se „dopada momcima“. Ona razmišlja samo o tome šta će da obuče, kako će da se našminka, koliko će je momaka pogledati ili se zainteresovati za nju. Idoli su joj glumci i glumice i želi da izgleda baš ako one, stavove i mišljnje nameće joj časopis koji, kao i sama kaže, ima rešenje i savet za sve njene probleme i muke. Ni jedan tekst u magazinu nije obrazovnog karaktera. Sve to stvara jedan stereotip o mladim devojkama, koje kasnije prihvataju, kako one, tako i čitavo društvo.

Ono što je, takođe, podložno kritici su modni saveti. Uredništvo časopisa ne krije da je časopis rađen po ugledu na Zapadne časopise, i da je njihovu idealnu čitateljku interesuje one stvari koje interesuju njene vršnjakinje na Zapadu. Ovde se stvorio jedan naizgled prikriveni problem. Da li je prosečna srpska tinejdžerka (ili njeni roditelji) u mogućnosti da za odeću koju će nositi na dočeku Nove Godine na trgu izdvoji 35 hiljada dinara? Časopis tu odeću karakteriše kao „must have“.

Magazin je prepun ovakvh reklama, ukoliko predlažu tuniku pored nje piše marka, gde može da se kupi i njena cena, ako predstavljju frizuru pišu da je za njeno pravljenje neophodna posebna šnala i sprej za kosu koji košta 1200 dinara i figaro od 2200 dinara. Sve to je nepristupačno prosečnoj tinejdžerki, ali joj se svakako nameće kao neophodno, jer ako ne izgleda tako i ne oblači se tako niko je neće primetiti.

Časopis određuje koje je i šta je tinejdžerka, predstavlja joj glumce (ovaj magazin izuzetno forsira glumce filma „Srednjoškolski mjuzikl“) i daje joj savete kako od svog momka da napravi momka iz snova, tačnije da ga uklopi u stereotip kakav joj se nameće. Ovaj magazin se savršeno uklapa u stereotip o tinejdžerima koji se stvorio pod uticajem američkih filmova i serija, tinejdžerka kakvu su oni stvorili je tinedžerka kakvu ovaj časopis odražava. 

3.3 ANALIZA EMISIJA „CITY“ I „CITY KIDS“ (RTV PINK)

RTV Pink je osnovan 1993. godine kao prva televizija u Srbiji čija se programska šema sastojala isključivo od zabavnog programa. Njen osnivač Željko Mitrović i danas je vlasnik, ali i  glavni i odgovorni urednik Na početku se pažnja obraćala na serije i filmove strane produkcije i domaće zabavne emisije, da bi se posle 2000. godine okrenuli proizvodnji i produkciji domaćih serija, kao i stvaranju jedne od jačih informativnih redakcija u zemlji. U okviru ove televizije tokom devedesetih je osnovana i muzičko-izdavačka kuća „City Records“.

RTV Pink je jedna od pet televizijskih kuća koja je dobila nacionalnu frekvenciju na konkursku za dodelu istih koje je raspisala Republička radiodifuzna agencija u Srbiji. Televizija Pink je bila početni projekat Željka Mitrovića, a danas je ona samo deo Pink Medija Grupe. Od početka emitovanja, televizija Pink je imala veoma bogat zabavni program. Od početka su to bile tok šou emisije sa dosta muzike. Uz to mora da se pomene Siti Klub (koji je predstavljao domaću verziju Bi Bi Si-jeve Top Of The Pops), koja je okupljala najpopularnije pevače sa prostora bivše Jugoslavije. Pored zabavne, tu je emisija osporavana „Grand Šou“ koja se bavi isključivo narodnom muzikom.

U poslednjih nekoliko godina Pink sarađuje sa produkcijskom kućom Emoušn, a kao proizvod te saradnje su brojne rieliti emisije. Prva među njima je bila Leteći Start, Zvezda ulice, Ruski Rulet, Pravo lice, Ruski Rulet šou, Sve za ljubav.

Emisija sa najdužim trajanjem na Televiziji Pink je „City“ koju su vodili Biljana Obradović, Marija Maćić, Aleksandra Kajganić, Boško Jakovljević Ivana Baltić i Radmila Radenović, a danas su voditelji ove emisije manekeni kuće „UMS“. Emisija „City“ odlikuje se kratkom formom i bavi se najaktuelnijim dešavanjima u gradu, zatim u svetu muzike i filma. Namenjena je gledaocima uzrasta od 13 do 32 godine. Vizuelno i tematski po ugledu na "MTV" emisije prati sve aktuelne teme i dešavanja kod nas i svetu.

Po ugledu na „City” napravljena je i emisija „City kids” koja prati sve oblasti interesantne najmlađoj populaciji. Muzika, film, aktuelne igrice za računare, pozorišne predstave... u njoj takođe ulogu prezentera imaju tinejdžeri-manekeni iz UMS-a.

3.3.1 “CITY” ( 05.10.2009 )

Emisija “City” emituje se više puta dnevno svaki dan, i traje do 15 minuta (5.10.2009. trajala je 13 minuta). Međutim termin (satnica) emitovanja ove emisije nije ustaljen, pa iako voditelji zakazuju susret sa svojim gledaocima “u isto vreme na istom mestu” u većini slučajeva, ako ih poslušate, propustićete, ili ćete, pak, morati da čekate emisiju za koji minut. Termini u kojima se ova emisija emituje variraju iz nedelje u nedelju i iz dana u dan :
12:49    “City”
15:31    “City”
00:20    “City”

Ponedeljak:                    Utorak :                              Sreda:
05:45    “City”
12:49    “City”
15:49    “City”
01:45    “City”
05:45    “City”
12:50    “City”
15:50    “City”
00:30    “City”

Četvrtak:                     Petak:                        Subota:                Nedelja:
05:45    “City”
12:50    “City”
15:50    “City”
00:30    “City”
05:46    “City”
00:45    “City”
11:28    “City”
11:48    “City”
00:45    “City”
(Preuzeto iz programske šeme RTV Pinka od 12. do 18. oktobra 2009. godine)

Emisija počinje špicom koja traje 5 sekundi. Ukoliko se prilog ne najavljuje iz studija on je od narednog priloga odvojem ovakvom špicom. Špicom se takođe, i završava emisija.

Emisiju od 5. oktobra vodila su dva voditelja, devojka i momak. Ono što možemo da primetimo nakon gledanja emisije je da ne znamo kako se voditelji zovu. Ni u jednom delu emisije oni nisu potpisani, čak ni u impresumu na kraju koji sadrži samo imena sponzora : “Poland bear” . “Ooops!”. Oni se, takođe, nisu predstavili na početku, a ni na kraju emisije.

Na početku emisije iz studija najavljuju pregled emisije koja sledi. To je krataka najava sa odlomcima iz priloga koji mogu kasnije da se vide u emisiji.

Nakon špice sledi prvi prilog u vezi sa nastupom Zdravka čolića u Mariboru. OFF za prilog čitala je voditeljka (ona je čitala sve off-ove u emisiji), a razgovor sa Čolićem obavio je voditelj.

Prilog broj dva bio je u vezi koncerta Adonisa Remosa. Iz studija voditelji su najavili svoje sagovornike. Bilo ih je tri i ni jedan nije bio potpisan.

Treći prilog bio je u vezi sa koncertom “Indeksi i prijatelji”, na kom su poznate ličnosti pevale pesme ove grupe. Sinhron u ovom prilogu je potpuno loš. Nakon priče o grupi, voditeljka je napomenula da su ovaj događaj posetili uglavnom stariji ljudi i potom našla mladu devojku u publici koja je rekla ( pitanje voditeljke se ne čuje) : “Imam drugaricu koja je takođe mlađa, doćiće kasije... (pokrivalica)...vrlo emotivna i lepa pesma i baš je poezija prava, treba da uđe u čitanku ( komentariše „žute dunje“).“

U najavi priloga broj četiri voditelji su pobrojali sagovornike, ali su ih kasnije u prilogu ipak i potpisali, što nije bio slučaj u prilogu broj dva. Ovaj prilog bio je u vezii sa nedeljom mode u Beogradu.

Naredni prilog voditelj je najavio kao redovnu rubriku u emisiji “City” – vesti iz svetskog šou biznisa. Nakon ovog priloga usledila je odjava iz studija i odjavna špica.

Emisija „City“ je šarena i brza. Njena odlika je da oni voditelji koji je vode su ti koji su odradili sve priloge i bili na događajima. Oni su “urbani”, moderno i dobro obučeni. Međutim, emisija je ograničena na teme sa domaće i strane estrade. Veliki promašaj su potpisi, kako sagovornika, tako i voditelja koji su , iako elokventni ostali anonimni.

3.3.2 „CITY KIDS” (5.10.2009.)

Emisija „City kids” namenjena je deci od prvog do šestog razreda osnovne škole, međutim, termini u kojima se ova emisija emituje nisu prikladni za ovu ciljnu grupu, jer su u ranim jutarnjim satima, a oni uglavnom poslepodne idu u školu i ne ustaju u 6 sati ujutru. Termini u kojima se ova emisija emituje su sledeći:

Ponedeljak :                 Utorak :                          Četvrtak:
06:50    City Kids
08:37    City Kids
06:50    City Kids
08:39    City Kids
06:50    City Kids
08:38    City Kids
(Preuzeto iz programske šeme RTV Pinka od 12. do 18. oktobra 2009. godine)

Ako računamo špice i hit dana, emisija „City kids” 5. oktobra 2009. godine trajala je 10 minuta i 30 sekundi. Emisiju vode dva voditelja iz škole za manekene „UMS“, čija imena saznajemo tek u impresumu na kraju emisije. Predstavili su se na početku kao Marko i Ksenija. Koncepcija emisije je takva da ima svoju tematiku, ovoga puta voditelji su glumili pilota i stjuardesu.

Četiri od pet priloga u emisiji radila je voditeljka (Ksenija), a jedan „Maša“ koja nije potpisana, niti navedena u impresumu.

Svega dva sinhrona u emisiji su potpisana, a novinar ni jednom. Sagovornici su uglavnom najavljeni u stand up-u, a ostale ne možemo ni da pretpostavimo ko su.

Prilozi su odvojeni špicom ili najavom iz studija, rubrike nisu jasno definisane.

Prilog broj jedan radila je voditeljka Ksenija i on je u vezi sa filmom „Edit i ja“, priča o filmu i autoru.

Prilog broj dva je svojevrsna reklama, s obzirom da je u vezi sa školom „UMS“ koja je i sponzor emisije. Jedan od dva potpisana sinhrona je upravo u ovom prilogu (Anja Vignjević-stipendista UMS).

Prilog broj tri je u vezi sa oslikavanjem grafitima TC „Merkur“. U ovom prilogu ima tri sinhrona, a nema načina da saznamo ko su ljudi koji u njima govore, jer oni nisu najavljeni ni potpisani.

Naredni prilog je o teniserima i njihovom statusu na ATP i WTA listama.

Prilog broj 5 uradila je „Maša“, i njega takođe možemo uvrstiti u reklame jer je u vezi sa Parti klubom „City kids“, koji je sponzor emisije. I u ovom prilogu nalazi se drugi potpisani sinhron (Đorđe Milovanović – menadžer kluba).

Prilozi u ovoj emisiji su kratki i temperamentni. Emisija ni jenom nije bila prekinuta reklamnim blokom, ali su se u uglovima i na dnu često pojavljivale reklame sponzora : „UMS“, Parti klub „City kids“, „Mini music academy“ frizerski salon „Lili šiz“ i časopis „Lili pez“.

Emisija se završava hitom dana, a nakon toga špica i impresum u kom su pobrojani svi prezenteri koji rade emisiju : Ksenija Bujšić, Marko Pavlović, Vuk Kukovac, Teodora Miljković, Nikola Nikodinović, ali ne i Maša koja je radila prilog  broj pet. U impresumu se takođe nalaze imena kamermana, urednika i sponzora.

3.4 REZULTATI ANKETE SPROVEDENE ZA POTREBE OVOG RADA

Predmet ankete je utvrđivanje odabira sadržaja u medijima među mladim ljudima uzrasta od 11 do 18 godina.

Uzorak : Anketiranje je urađeno na uzorku od 30 mladih osoba uzrasta od 11 do 19 godina. Svi su dobili iste instrukcije. 29  ispitanika je iz opštine Inđija u Vojvodini, a jedna ispitanica je iz Zemuna. 

Primarni cilj ankete : Anketa je rađena isključivo za potrebe ovog rada i njen glavni cilj bio je da se izvrši selekcija emisija koje deca uglavnom gledaju i časopisa koje čitaju kako bi se snimanjem i analizom, odnosno prikupljanjem časopisa, odredio sadržaj koji se njima prezentuje i karakteristike tog sadržaja : kakav stil života, idole, navike, sistem vrednosti promovišu ovi medijski sadržaji, da bi se uporednom analizom sa već pomenutim istraživanjima odredile oblasti života mladih na koji ovakvi sadržaji imaju najveći uticaj i koliko i kakav stil života mediji promovišu mladima i deci.

Sekundarni ciljevi ankete:  Utvrđivanje najgledanijih emisije među mladima koji su uzeti kao uzorak kako bi se te emisije analizirala, zatim utvrđivanje najčitanijih časopisa kako bi se njihov sadržaj analizirao i utvrđivanje najposećenijeg sajta među mladima iz uzorka.

PREDSTAVLJANJE I ANALIZA DOBIJENIH REZULTATA ZA SVAKO PITANJE

Ispitanicima je predstavljena anketa u pisanoj formi koja je sadržala četrnaest pitanja od kojih su dva bila sa ponuđenim odgovorima.  Podaci koje su ispitanici morali da daju su : koliko imaju godina, kog su pola, koju školu pohađaju i u kom gradu žive.

1. KOLIKO VREMENA DNEVNO PROVODIŠ GLEDAJUĆI TELEVIZIJU?
 
a) pola sata   b) sat vremena  c) više od 3 sata d) više od pet sati  e) dopisati ukoliko odgovor nije naveden

Tri ispitanika zaokružila su odgovor pod A, da pola sata dnevno gledaju televiziju, sedmoro njih televiziju gleda sat vremena dnevno, isto tiliko gleda više od 3 sata dnevno. Da televiziju gleda više od pet sati navelo je četvoro ispitanika, dok je samo jedan ispitanik naveo da gleda više od pet sati. Na prazno mesto koje je ostavljeno pod opcijom D šest ispitanika je navelo da televiziju gleda dva sata dnevno, dok je jedan ispitanik naveo da osam sati provodi pred televizorom, a jedan čak pola dana. Grafikonski prikazani rezultati izgledaju ovako:
 

2. KOJE PROGRAME NAJČEŠĆE GLEDAŠ?

Ispitanici su u ovom pitanju najčešće navodili Pink (18), zatim RTS (17), B92 (10), Fox (9), Ultra (4), Košava/Happy (2), Avala (1), i strane kablovske programe VH1(3), TV1000 (3), Diskaveri (3),  Nacionalna geografija (1), Halmark (1), Eurosport (1), Eksplorer (1).

3. ŠTA NAJČEŠĆE GLEDAŠ?

a) emisije  b) serije   c) kvizove   d) sport ;  Ovo pitanje nije bilo na zaokruživanje već su ispitanici trebali da navedu koje emisije, serije, kvizove i sport gledaju.

Ispitanici su na ostavljenu liniju kod odgovora „a)“ ispisivali sledeće odgovore :

„AmiG“ show je najpopularnija emisja 10 ispitanika je navelo da je gleda, zatim, „Sve za ljubav“ gleda 4 ispitanika, po 3 ispitanika gleda „City“, „Magazin In“, „Trenutak istine“, „Kraljeve Ade“ i „Nindža ratnike“, po 2 ispitanika gledaju „Milica na kvadrat“, i strane emisije na kablovskoj televiziji. Emisije „Veliki brat“, „Ključ“, „Vi pitate“, „City kids“, „Bravo show“, „Vreme je za bebe“, „Fajront republiku“, „Grand“, „Rikošet“, „Žikinu šarenicu“ i „Utisak nedelje“ naveo je po 1 ispitanik.

Ispitanici su na ostavljenu liniju kod odgovora „b)“ ispisivali imena serija koje gledaju, kada se rezultati saberu njihov grafikonski prikaz izgleda ovako :
 
Najgledaniji kviz među ispitanicima je „Slagalica“ (16), zatim „Milioner“ (8), „Pitanja za šampiona“ (5), „Trenutak istine“ (2), „Visoki napon“ (2) i „Najslabija karika“ (1), „Zdravo Evropo“ (1) i „Kviskoteka“ (1).

Polje u kojem su trebali da navedu sport koji gledaju ubačeno je više da bi se videlo da li ga uopšte gledaju. Rezultat je da svi ispitanici gledaju makar jedan sport, a najdominantniji je tenis (12), odbojka (14), fudbal (11), vaterpolo (6), plivanje (4) i rukomet (2).

* Ovo pitanje zbunilo je  ispitanike što se videlo iz njihovih odgovota :  tamo gde su trebali da navde emisije navodilisu  i kvizove i serije, a u polja sa kvizovima i emisije. Naredno pitanje pokazalo je malo jasniju sliku jer je imalo ponuđene odgovore. Odgovori iz 3. pitanja ne slažu se sa odgovorima iz 4. pitanja.

4. DA LI GLEDAŠ NEKU OD NAVEDENIH EMISIJA?

a) City kids (RTV Pink)  -  gleda 10 ispitanika
b) Čitaj između redova ( RTV Pink)  -  gleda 2 ispitanika
c) Zdravo Evropo (RTS)  -  gleda 4 ispitanika
d) Vodič za roditelje (B92)    -  ne gleda ni jedan ispitanik
e) Vreme je za bebe (RTS)   -  gleda 7 ispitanika
f)  (dopisati ukoliko odgovor nije naveden)   -   City (8), Milica na kvadrat (2), Sve za ljubav(1), Kraljevi Ade (1) i Magazin In (1)     

5. ŠTA TI SE NAJVIŠE DOPADA U EMISIJAMA KOJE GLEDAŠ?

Ispitanici su u ovom pitanju morali da napišu svoj odgovor. Najčešći odgovor bio je „voditelji“, „gosti“ i „teme“, a zatim i „intervjui“, „to što su smešne“, „moda“ i slično. Neki od ispitanika su odgovarali veoma konkretno : „U „City“-u mi se najviše dopada to što uvek pričaju o najnovijim tračevima i imaju dobre intervjue“ , „U emisiji „Milica na kvadrat“ mi se najviše dopadaju njihovi intervjui sa poznatim ličnostima, a u emisiji „Magazin In“ što su svi opušteni kada razgovaraju“ , „U „Sve za ljubav“ mi se najviše dopada to što pomažu ljudima, a u „Rukošetu“ to što govori da treba da budemo dobri, a ne ubice“.

6. ŠTA TI SE NE DOPADA

Najviše odgovora „sve mi se dopada“ (11), 10 ispitanika nije odgovorilo na ovo pitanje, 3 ispitanika su napisala „dosadne teme“, „glupi gosti“ (2), „kada komentarišu kako se ko oblači i skandali o poznatima“, „uobraženost“ i slično.

7. DA LI IMAŠ OMILJENOG VODITELJA ILI VODITELJKU I KAKO SE ZOVE?

Najviše ispitanika je odgovorilo da nema omiljenog voditelja ili voditeljku (10), Milan Kalinić je idol za osmoro ispitanika, Ognjen Amidžić (4), Sanja Marinković  i Dragan Macanković (3). Ostali se spomenuti po jedan put : Tatjana Vojtehovski, Jelena Bačić-Alimpić, Minja Subota, Sandra Drašković, Rada Radenović...

8. DA LI TI JE NEKO SA TELEVIZIJE ILI IZ NOVINA IDOL? KO?

Čak 23 ispitanika napisala su da nemaju idole iz medija, a ostali su navodili sportiste (Ana Ivanović, svi sportisti), glumce (Al Paćino, Bade Hari), pevače (Majkl Džekson, Toše Proeski, Kristina Agilera, Rijana, Avril Lavinj, Šakira).

9. DA LI BI PRE GLEDAO/LA OBRAZOVNU EMISIJU ILI NEKU O MODI I TRAČEVIMA?

10. ŠTA NAJČEŠĆE TRAŽIŠ NA INTERNETU?

11. KOJE SAJTOVE POSEĆUJEŠ?

Najposećeniji sajtovi su „Facebook“ (24) i „Youtube“ (17). Svi ostali (17) (Sa igricama, muzikom, krstarica, google, o automobilima, redtude...).
 
12. DA LI ČITAŠ DEČIJE ILI TINEJDŽERSKE ČASOPISE? KOJE?

Bilo je 10 ispitanika koji su  naveli da ne čitaju časopise, 17 ispitanika čita „BRAVO“, 7 čita „BRAVO Girl“, Po 5 čita „TV Novele“ i „OK“, 2 čita „Lepotu i Zdravlje“ i po 1 ispitanik čita „Joy“, „Politikin zabavnik“, „CKM“ i „BRAVO postere“.
 
13. KOJE SU TI OMILJENE RUBRIKE (DELOVI) U TIM ČASOPISIMA?

Neki ispitanici nisu odgovorili na ovo pitanje (12), ostali nisu navodili konkretna imena rubrika već njihov opis . „Moda (4)“, „O poznatima(4)“, „Tračevi (2)“, „Posteri (2)“, „Muzika (2)“, „Horoskop (2)“ i slično

14. DA LI SLUŠAŠ RADIO EMISIJE? KOJE?
 
4. ZAKLJUČAK

Mladi, kao najčešći konzumenti medijskih sadržaja, potvrđuju da mediji oblikuju živote ljudi. Zato ne treba zanemariti uticaj koji mediji vrše na vrednosti i obrasce ponašanja. Televizija, internet i časopisi se izdvajaju kao mediji uz koje deca i mladi provode najveći deo slobodnog vremena i u njima pronalaze odgovore na pitanja za koja su zainteresovana, a proizilaze iz njihovih uzrasnih i razvojnih karakteristika. Roditelji, nastavnici i vršnjaci nisu uvek dovoljan izvor podrške za dileme sa kojima se suočavaju mladi. Mediji vrše uticaj na njihovo sazrevanje, usvajanje obrazaca ponašanja, stvaranje slike o sebi, razvijanje društvenog i socijalnog identiteta.

Neminovno, deca provode veći deo slobodnog vremena uz različite vrste medija, jer u njima pronalaze sadržaje, simbole, značenja vremena u kojem žive. Mladi prosečno u društvu medija provode tri do četiri sata dnevno, što je mnogo više vremena nego što provode u drugim aktivnostima. Bilo da su televizijski sadržaji okarakterisani kao pozitivni ili kao negativni, bilo da obiluju stereotipima ili ne, važno je da mladi izgrade kritički odnos prema njima kako bi se uspešno suprotstavili raznim vidovima medijske manipulacije. Anketa sprovedena za potrebe ovog rada pokazala je da omladina ne gleda programe (sadržaje) namenjene njima, već da gledaju one namenjene široj publici. To ne bi bio problem da se poštuje zakon o radiodifuziji, donet jula 2006. godine, a sa njim i obaveza svih emitera da programi i sadržaji „koji mogu da škode fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju dece i omladine” moraju da budu jasno označeni i emitovani samo između ponoći i šest časova ujutru, kao i da se uopšte ne mogu emitovati programi koji sadrže pornografiju ili čiji sadržaji ističu i podržavaju nasilje, narkomaniju ili druge vidove kriminalnog ponašanja. Nažalost, za to u Srbiji niko ne mari. Naprotiv, na našim televizijskim kanalima se i dalje, u svim mogućim terminima, prikazuju filmovi i kriminalističke serije pune scena brutalnog nasilja, ubistava, seksa...

Mediji u Srbiji ne nude sadržaje namenjene i prilagođene mladima i deci, ako ih i ima oni su nekvalitetni i neprivlačni za njih. Svega 15 odsto mladih prati obrazovne emisije. Ta brojka se čini malom, ali ako uzmemo u obzir koliko se takvih emisija emituje na programima, shvatamo da je ona u stvari, ako ne preterana, onda prilično realna. Svi ti faktori doveli su do nemogućnosti kontrole sadržaja koji je dostupan deci, i do toga da oni često gledaju programe koji su za njih neprikladni. Pored očiglednih sadržaja koje smatramo neprikladnim za decu kao što su nasilje, seks, devijantno ponašanje i sllično, vrebaju i one skrivene. Njih pronalazimo, na primer, u latinoameričkim serijama u kojima je devojkama prikazan jedan stil života i način rešavanja problema prepun suza, pokoravanja, patnje i spletkarenja. Pronalazimo ih, takođe, i u prikazima muškaraca i žena, ulogama koje su im dodeljene i njihovom stereotipnom prikazivanju – „jači i lepši pol“ i slično.

Kada deca posmatraju nasilje to ne znači da će oni postati nasilnici. Lični faktori i predispozicije su presudni u ovakvim slučajevima. Ono što oni mogu da usvoje je model (način) rešavanja konfliktnih situacija i da ga sa ekrana prenesu u stvarni život ili da postanu neosetljivi na nasilje koje se oko njih dešava. Ali ako su svakodnevno „bombardovani“ slikama muškaraca i žena kojima je unapred predodređena uloga koju treba da odigraju i ciljevi koje treba da postignu, nemogućnost identifikacije može da izazove velike frustracije i nezadovoljstvo kod mladih ljudi, osećaj izolovanosti i neuspeha. Tinejdžerski časopisi  i emisije preuzeli su ulogu „sveznajućih savetnika“ i teže da u potpunosti odrede stil života koji je prihvatlljiv i poželjan, a ostale odbace. Individualnost je izbledela, a globalizam i univerazlnost se promovišu u toj meri da svako na svakoga liči i tačno se zna šta je „in“ a šta „out“! Lepota i stil postali su čista komercijalnost, profit po svaku cenu. Časopisi koje oni čitaju prepuni su reklama koje im govore šta oni moraju da poseduju, jer posedovanje preporučene stvari garantuje prihvaćenost, a njeno neposedovanje izolovanost. Ti časopisi više liče na reklamne brošure poput „Oriflejma“, „Ejvona“ ili „Nekermana“. Kao da ih prave stručnjaci za marketing, a ne novinari. Novinarstvo se ovde, ne pripojilo, nego pretvorilo u reklamu. Umesto da se reklamama daje određeni prostor u medijima, napravila se obrnuta situacija: reklame su ostavile po koji stubac novinarskim tekstovima. Problem je što oglašivači, a i urednici koji im prodaju ogroman prostor u svom mediju, ne vode računa u kojoj zemlji žive deca kojoj se preporučuje novogodišnja garderoba u vrednosti od 40 hiljada dinara, da njihovi roditelji možda (verovatno) ne rade ili imaju platu manju od te cifre. Sve te stvari stvaraju osećaj nemoći i od roditelja, u očima deteta, prave „negativce“ koji ih ne vole, a oni sami se osećaju frustrirano jer ne mogu svojoj deci da priušte stvari koje su im „potrebne“.

Analiza časopisa „Bravo“, a posebno časopisa „Bravo Girl!“ potvrdile su gore iznete zaključke. Oni svojim urbanim jezikom preuzimaju ulogu vaspitača i savetnika, i iako im šarene stranice obiluju seksom, skupom i jednoličnom garderobom i reklamama za najbolju kozmetiku. Iz najčitanijeg dečijeg časopisa (prema anketi) ne može da se dobije ni jedna korisna informacija, ne može da se nauči ništa, ako izuzmemo pravljenje frizura, najlakše načine da se „upeca, smuva, promeni“ dečko ili devojka.

Šta se desilo sa „Politikinim zabavnikom“ čije primerke mladi, ne mnogo starijih od čitalaca ovih časopisa, još uvek čuvaju u pisaćim stolovima i koriste kao izvor informacija?

Na ovu pomalo tužnu konstataciju, vezuje se još jedna, a to je da najgledanije emisije među ovim generacijama (prema anketi „City“ i „City kids“) korespondiraju (prema temama, ideologiji i formatu) ovim časopisima. Teme su isključivo moda, šou biznis, glamur, prestiž i slično. Ovi mediji su se savršeno uklopili u stereotip koji su sami i stvorili, a to je da su tinejdžeri u potpunosti pasivne osobe koje isključivo zanima moda, tračevi, izlasci i slično, i nemaju ambicije da se obrazuju i nauče nešto. Novi mediji, poput interneta zbog svoje brzine i količine informacija izuzetno su privlačni mladim ljudima. Pored mnoštva pozitivnih stvari koje nam je doneo, internet je dosta i uzeo. Postao je alternativa živom druženju, pravoj socijalizaciji, izlascima i viđanjima sa prijateljima. Preko interneta se razmenjuju informacije, mišljenja, emocije i sve ono što se pre nekoliko godina razmenjivalo direktnim kontaktom. Emotivni život, socijalizacija, pokazivanje emocija vrše se daleko od drugih ljudi, pred računarom u praznoj sobi. Zbog velikih razdaljina i skupih izlazaka, a mladi uglavnom nemaju zaposlenje, mnogim mladim ljudima internet komunikacija je zamena za realno druženje jer obično nisu u mogućnosti da u svoju kuću pozovu dvadesetak ljudi istovremeno, a preko interneta je to moguće. Zbog toga se mladi otuđuju sve više. Internet je posrednik novih generacija. Problem je taj što je internet nemoguće kontrolisati, njegov sadržaj se ne može ograničiti kao u ostalim medijima i zato je on veoma moćan uticaj.

Sve veća moć koju mediji imaju u modernom dobu se može (i mora) iskoristiti u najboljem interesu dece. Poštovanje različitih potreba dece i odgovoran pristup u stvaranju zabavnog i informativnog medijskog sadržaja za decu može stvoriti pravedno i bezbedno okruženje za decu koje podržava njihov slobodan razvoj. Deca imaju pravo da izraze svoje stavove i pravo da se njihovo mišljenje čuje. Jedinstvenom načinu na koji deca izazivaju svet oko sebe treba dati prava sredstva koja bi omogućila da se čuje glas mladih ljudi.

Kada govorimo o (još uvek) kraljici medija - televiziji, govorimo o doziranju: kao što bi nam svaki nutricionista preporučio da dnevno unosima male količine šećera i masti (televizija) i to isključivo da dopune zdravu ishranu bogatu voćem i povrćem (sport, druženje, kvalitetno vreme sa porodicom), tako i televiziju treba koristiti kao dopunu ostalim aktivnostima. Malo pasivne zabave neće naškoditi detetu i može umanjiti stres i opustiti. Ali najtipičniji mladi ljudi  koji gledaju televiziju satima bez prekida, imaju slične posledice kao oni čija je ishrana prezasićena šećerom i mastima – nezadovoljstvo, gojaznost, apatiju, a pored toga televizijska i internet generacija odlikuje se i slabom pismenošću poštovanjem loših uzora i pogrešnim vrednostima i ciljevima. 

5. LITERATURA :

1. KNJIGE

Korać, N; Vranješević, J. (2001), Nevidljivo dete - slika deteta u medijima Srbije; Jugoslovenski centar za prava deteta, Beograd

Vuksanović, D. (2007). Filozofija medija : ontologija, estetika, kritika. Beograd: Clio

2. LITERATURA SA INTERNETA : 

Stručni članci:

Đerić, I; Studen R. (2006), Stereotipi u medijima i medijsko opismenjavanje mladih; Zbornik Instituta za pedagoška istraživanja 2006;38(2):456-471.

Đorđević A; Pešić V. Uticaj medija na donošenje odluke pri kupovini; Katedra za Genetiku, Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Beogradu.

Korpas-Vukašinović E. ; Lazarević E. (2008). Mladi, sistem vrednosti, stereotipi i predarsude.

Kronja, I. (2006). Kultura i politički ekstremizam.

Stamenković M. (2009). Uticaj medija na muško-ženske odnose. (www.stetoskop.info)

Stanković, M. (2007). Deca i TV. (www.stetoskop.info)

Tomić, Z. (2005). Kulturni obrasci. (www.bos.rs)

Zindović-Vukadinović, G. R. (1998). Deca, mediji i nasilje. Zbornik Instituta za pedagoška istraživanja, (30), 108-123.

Zindović-Vukadinović, G. R. (2000) Mediji i vaspitanje. Zbornik Instituta za pedagoška  istraživanja, (32), 118-131.

Literatura iz medija:

On-line izdanje dnevnih novina “Press” (09.11.2008.). “Prava istina o našoj deci”, Autorke: Jelena Šošić i Violeta Nedeljković.

On-line izdanje dnevnih novina “Blic” (11.12.2008). “Žele da budu kao Nole i Karleuša” Autorka: Ivana Kupek.

3. ISTRAŽIVANJA

Dalton Madeline A; Sargent James D; Beach Michael L; Titus-Ernstoff Linda; Gibson Jennifer J; Ahrens M Bridget; Tickle Jennifer J; Heatherton Todd F. Effect of viewing smoking in movies on adolescent smoking initiation: a cohort study.

Institut za psihologiju sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. Projekat „Svakodnevnica mladih u Srbiji”.

Stratedžik Marketing (2008). Media Usage & New Media Technologies Among Young Generations.

4. KODEKS „DECA I MEDIJI“
(www.taboomagazine.org/.../Separat%20-%20Kodeks%20-0.pdf )

Copyright 2013  5 sa zvezdicom