foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

5* - 5 sa zvezdicom

Nevena Simin: Fantastika dečijeg uma



Intervju vodila: Svetlana Tanurdžić
Tekst uredila: Jovana Belić

Smatra da Srbija stari i da je deca ne interesuju. Ističe da sve ono što mališanima treba nije formulisano na nivou društva, u kom su ona nevidljiva kategorija. Radosna deca su joj signal da je dobila dobre rezultate. Novinarka i spisateljica Nevena Simin rođena je 1950. godine u Novom Sadu, gde i danas živi. Sve škole završila je u Novom Sadu, a 1974. godine diplomirala je Jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu. Radila je u novinsko-izdavačkoj kući “Dnevnik” od 1974, a 1984. godine je postala urednica “Dečijeg dnevnika”, nedeljnog podlistka za decu. Od tada, pa u narednih šest godina, kroz njenu redakciju prošlo je 120 dece sa kojima je radila i od kojih su neki i odabrali novinarstvo kao profesiju.

Iako je dugo radila sa decom, danas to više ne bi mogla, jer misli da je to veoma teško i da nema više snage za to. Smatra da se danas porodica dramatično izmenila, da nema dovoljno dece koja mogu biti ciljna grupa dečijeg medija i da je za sve kriva televizija koja je uniformisala ukuse, potrebe i navike.

Kako je nastao “Dečiji dnevnik”?

- Mika Antić je radio prvi “Dnevnik za decu” deset godina pre mene i, kako je on bio, u stvari, zainteresovan za mnoge druge oblasti, nije istrajao u tome. Na njegov nagovor 1984. godine je i nastao “Dečiji dnevnik”. On je smatrao da to treba da radim ja. Međutim, “Dečiji dnevnik” je, u suštini, nastao zbog toga što je “Dnevnik” uvek bio u nekom blagom konfliktu sa “Politikom”. Uvek smo bili u nekom suparništvu, a “Politika” je imala i podlistak za decu, pa je “Dnevnik” hteo da napravi nešto bolje. Hteli su nešto drugačije. Pitali su mene šta bi to moglo da bude. Ja sam rekla da ako smo i mi novine, i mi onda treba da imamo redakciju - dečiju. Htela sam da se ispod radova potpisuju deca a ne škole. To je za “Dnevnikovu” redakciju bilo vrlo primamljivo i prvi podlistak “Dečiji dnevnik” izašao je u proleće ‘84 godine.

Kakva je bila ta dečija redakcija?
- Moja redakcija je bila vrlo neobična. Za šest godina oko 120 dece je prošlo kroz nju. Svi su došli u nju dok su pohađali osnovnu školu, a napustili je kada su završavali srednje škole. Bilo ih je svakakvih. Imala sam jednog iz te generacije koji je ludovao za Madonom i hteo je da mu ja prokrčim put do te zvezde. „E”, rekoh, “to ne mogu”. Hteo je da svira sa njom, a šta je uradio, ne znam. Uglavnom, to su ljudi koji su odrastali zajedno, a ono što se meni jako dopadalo je to što su oni  postali prijatelji i zajedno smo savladavali probleme koje su imali.

Kako decu uputiti da se bave pravim novinarstvom?
- Decu sam i posmatrala kao male novinare. Jednom nedeljno smo imali sastanke. Oni su bili motivisani da dođu sa temom a onda sam ja odlučivala da li je tema zanimljiva. Ako nije bio dobar pristup onda smo raspravljali zajedno o tome koji pristup treba primeniti da to bude novinarska tema, jer sam ih stalno maltretirala da uočavaju razliku između književnosti i novinarstva, odnosno razliku između školskog i novinskog teksta. Mnoge stvari smo mi raspravljali na tim sastancima i nikada nam nije bilo dosadno.

Šta ste vi od njih naučili?
- Naučila sam da ih slušam. Pitam ih šta ih interesuje i onda oni pričaju. Prvih 15 minuta se svađaju kao kočijaši jer ne mogu da se dogovore, jer ono što te stvarno boli i što stvarno želiš da verbalizuješ, da osmotriš, da analiziraš, da ga dovedeš do površine, nije tako jednostavno.

Šta je sve objavljivano u “Dečijem dnevniku”?
- On je pravljen po svim pravilima novina. Bilo je i reportaža, i komentarića, i beleški. Bio je uvek jedan intervju, ukrštenih reči, osvrt na neki film ili sportski događaj. Jednom prilikom je gostovao Stefan Milenković u Srpskom narodnom pozorištu. On je tada bio malo veći od stola, u belom fraku. Sav je bio na note i starmali, i htela je ta moja redakcija da ima sa njim intervju. Pitala sam ih ko hoće da ga intervjuiše. Javila se jedna devojčica i rekla : “Ja ne smem sama”. Smatrali su da treba tri devojčice da idu i dogovorile su se koje će to biti. Ja sam ugovorila sastanak pre koncerta i njih tri su otišle. Onda sam ja morala da sedim u sobi ispred, dok se one nisu oslobodile i onda je jedna izašla i rekla: “E sad možeš da ideš, jer smo se mi sa njim sprijateljile”. Intervju je dobro prošao i mi smo imali na celoj strani taj intervju sa slikama.

Koje su bile teme u “Dečijem dnevniku”?
- Teme su, na primer, bile kako se nastavnici ophode prema devojčicama, a kako nastavnice prema dečacima. Njih je jako bolelo kada ih neko pogleda popreko ili ako dobiju komentar koji im ne prija - jer to je pubertet. Bio je problem tako nešto prevesti u tekst i postavljalo se pitanje zašto nešto tako treba i pisati. Zatim, tema je bila i na koji način se odnositi prema deci koja jedne godine pokažu određenu tupost, nezainteresovanost, nerazumevanje za ono što im se događa ili što moraju da urade, a sledeće godine se promene. Moguće je da neko postane vredan i motivisan, a da to ne prati ni porodica ni škola.

Da li ste imali pravu sliku o tome da li vas deca čitaju?
- Imali smo halo efekat i znali smo da se čita, jer svi ti mali novinari su bili iz različitih škola i kad god je izašao “Dečiji dnevnik” uvek su dobili informaciju da ih je neko već čitao u razredu. I ne samo njihov tekst. Deca su čitala novine i mi smo dobijali njihova pisma, a javljala su se i telefonom.

Zašto danas nema medija za decu?
- Zato što je za to potrebna strast. Promenila se danas porodica dramatično, i vi nemate dovoljno dece koja mogu da postanu ciljna grupa dečijeg medija. Televizija je sve pokvarila. Uniformisala je ukuse, navike, potrebe... U suštini, iskrivila je sve potrebe koje mi imamo za konzumacijom nekih sadržaja koji će nas obogatiti. Sve je postalo plitko, površno i samo izgled, izgled, izgled... Ko ima lepu kosu, ko ima lepe oči, ko ima lepe nokte... Mislim, k’o da smo dvodimenzionalni! Uopšte nema sadržine unutra i onda vi ne možete decu da dovedete dotle da konzumiraju neki proizvod namenjen njihovom uzrastu, da bi oni izrasli u normalno biće. Kada gledam te našminkane devojčice na štiklama ja samo mislim: “Bože, na šta će im kičma ličiti za 20 godina? Kako će im izgledati zenice? Je l će već silikone da stavljaju sa 12 godina?” Strašno!

Koliko politika utiče na medije za decu?
- Našu politiku ne interesuje ništa što je živo! Mi moramo prvo doći do te situacije kada će politika raditi svoj posao, odnosno organizovati nama život. Onda ćemo moći da organizujemo dečije redakcije, odnosno medije prema svojim potrebama. Trenutno, mi nemamo medije koji su upućeni na naše potrebe, nego iskazuju potrebe onih koji hoće nad nama da vladaju. Krajnje prosto. Jednostavno.

Šta mislite o reklamama u dečijim medijima?
- Nijednu reklamu nikada nismo imali u “Dečijem dnevniku”. Nijedan kvadratni santimetar nisam dozvolila da bude oglasni prostor, jer nisam želela ništa od onoga što je usvojeno kao koncepcija. Nismo odstupili jedan milimetar od toga, jer ja nisam dala. Ali, naravno da uvek imate pritisak u smislu “Treba ovo promeniti. Zašto sad ovo? A zašto ne bi ipak...Ćerka toga i toga... “. Takve stvari me nisu zanimale.

Kada znate da ste uradili nešto dobro za decu?
- U našem društvu, deca su nevidljiva kategorija. Dakle, ono što deci treba nije formulisano na nivou društva. Srbija stari i Srbiju deca ne interesuju. Srbija je za mene, za moj pojam - rasadniik. Ovde  raste jako puno inteligentne dece koja se fino uklope u Ameriku, Holandiju, Nemačku i podižu kvalitet života tim nacijama, ali oni ovde nisu potrebni. Nisu se dobro uklopili. Za ljude koji hoće da isprave ovu krivu Drinu, taj način je dugotrajan i vrlo bolan. Uvek ispadnu budale i kreteni. A radosna deca su signal da ste dobili dobar rezultat.

Mogu li danas da žive dečije novine?
- Mogu, kako da ne! “Politikin zabavnik” je zakon! Menja se kvantum znanja koje deca dobijaju, jer imaju u kući televizor i kompjuter. Znači, deca koja počnu da govore imaju drugačija znanja od dece koja su rasla uz biblioteku ili bez biblioteke i potrebno je puno razumevanja za ono što se događa. A jedno je sigurno: da bi jedna beba postala mudar čovek, treba ceo život. Vi možete imati u glavi podataka koliko ima vašingtonska biblioteka i da ne budete dobar ili mudar čovek. Ja i sada pišem knjige. Među njima ima i onih za decu. Ali da radim sa decom  mislim da više nemam snage. To je jako teško.

Da li bi na našem javnom servisu mogla da postoji emisija koju bi radila deca?
- Naravno da bi mogla! To zavisi od čoveka koji to hoće da napravi. To je moja priča. Ako ti to hoćeš da napraviš, naći ćeš i načina, i para i redakciju, a deca će doći.

Čime se danas bavite?
- Radim u časopisu “Link” sa Rastislavom Durmanom. Časopis je namenjen profesionalcima u medijima. Pišem radio-drame. Pišem... Dakle, uopšte nije važno šta je krajnji rezultat onoga što radite.