foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

5* - 5 sa zvezdicom

Dušan Pop Đurđev: Kratko, smešno, nemoguće



Razgovor vodila: Tamara Savić                                                                                                                                                                   Tekst uredila: Sonja Đukić

„Kada sam ušao u literaturu za decu, sva su mesta bila popunjena i mislio sam da ja više nemam šta da kažem, a onda, pošto ja nisam znao šta se sme, a šta ne sme, počeo sam da radim sve ono što se ne sme.“ Dušan Pop Đurđev, kako i sam kaže, pišući za decu i mlade prvenstveno se zabavlja, što se može videti i po nazivima njegovih knjiga i pesama. Kao i svaki pisac za decu i on je pomalo dete, jer je za takav posao, kako kaže, to neophodno. Igra s rečima je njegova specijalnost, ono što ga izdvaja od drugih pisaca. Iako je, kako priznaje, u početku, iz neznanja radio sve što se ne sme u literaturi za decu, ipak je opstao i na neki način uveo inovacije u dečije stvaralaštvo. Rođen je 3. aprila 1953. godine u Novom Sadu. Piše satiru i poeziju za mlade, a bavi se i vizuelnim istraživanjima.

 

Do sada je objavio sledeće knjige: Isečci, (model knjiga), 1981; Vavilonski neimari, (satirični zapisi), 1984; Evnuh i kukavica, (satirična poezija), 1987; Bludilnik, (pesme za mlade), 1988; EPPesme international, (vizuelne pesme), 1992; (E)legije časti (satirične pesme), 1993; I love av av you, (pesme za mlade), 1996; Book njar, (satirične pesme), 1996; Izvođač besnih glista, (pesme za mlade) 2002; Dva alava lava (izbor iz igrive i nonsensne poezije) 2005; Farma puna šarma (pesme za mlade),Virus umemorijalnom centru (satirične pesme), Sve štoraste htelo bi da peva (antologija srpske poezije za decu) 2006; Amateri od zveri (pesme za decu) 2007.
Dobitnik je brojnih priznanja za stvaralaštvo, kao što su „Nagrada za satiričnu poeziju na Brankovom kolu“, „Nagrada za najbolju satiru festivala Radoje Domanović“, „Zlatna kaciga“ - nagrada festivala humora i satire u Kruševcu. Od 1997. godine je direktor Zmajevih dečjih igara u Novom Sadu, ustanove koja se bavi izdavaštvom popularne i stručne literature za decu, i organizacijom različitih manifestacija, uključujući i istoimeni festival posvećen pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju. Festival se već 50 godina održava početkom juna u Novom Sadu i Sremskoj Kamenici.

Koliko zadovoljstva pruža rad sa decom?
- Prvo, da bi radio za decu moraš da budeš ne baš potpuno sazreo. Da bi pisao za decu moraš da ostaviš u sebi neke mrvice detinjstva i da u duši budeš dete, tako gledajući, ti onda kao da pišeš za sebe, za svoju dušu. Pošto se to obično poklapa sa uzrastom onih koji to čitaju - onda je to to. Ako ono što ja pišem meni ne pričinjava zadovoljstvo dok se  igram, a igram se dok pišem, pretpostavljam da ni onom ko čita neće biti zanimljivo, ako ja to radim rutinski i samo zato da bih imao knjigu više.

U kojoj meri je humor neophodan da bi se pisalo za decu?
- Ja mislim da je vrlo bitan, pogotovo danas. Duško Radović u predgovoru jedne od zbirki pripovedaka ima recept kako pisati. On glasi ovako: moraš pisati jako kratko, jako smešno i moraš izmišljati nemoguće stvari! Vrlo jednostavno, i humor je jedan od tih elemenata koji je vrlo bitan.

Vi ste pretežno satiričar, kako deca mogu da shvate satiru?
- Eto u poslednje tri godine izašle su tri slikovnice. Dakle, ako kažemo slikovnice onda se podrazumeva da je to za neki niži uzrasta. Ali ako uzmete da pročitate neku pesmu iz tih slikovnica, videćete da će  dete to malo teže razumeti. Ipak, ja polazim od toga da slikovnicu deci čitaju roditelji, tako da im sve ono što nije jasno oni kažu. Pesma bi trebala na taj način da bude edukativna. S druge strane, pošto roditelji biraju i kupuju deci te slikovnice onda one moraju i njima biti privlačne i zanimljive. E, onda pravite pesmu tako da ima dva nivoa, da ima neku melodiju, da lepo zvuči, jer je maloj deci bitna melodija. Takođe je dobro i da se pominju životinje i stvari koje su njima bliske, tako možete, ako koristite životinje da napravite basnu, da to bude satirična forma koju roditelji pre razumeju, a kako dete raste, tako će bolje da razumeti tu pesmu.

Šta vam pričinjava više zadovoljstva ili šta vam je lakše, pisanje za mlade ili rad za decu?
- Teško je i jedno i drugo. Zapravo u Zmajevim dečjim igrama nemam mnogo kontakta s decom, to više rade moji saradnici. Ja pokušavam da putujući po festivalima otkrijem nešto novo što bi bilo interesantno da se pokaže na Zmajevim dečjim igrama, da to vide deca u Novom Sadu. Jedini kontakt s decom je kad dođemo na književne susrete. Što se tiče vremena odvojenog za rad sa njima i za njh - naravno da ti uzme puno vremena, ali to je vreme koje se mnogo i ne vidi, kada pričamo o Zmajevim dečijim igrama, to ti piše u radnoj knjižici. Ali kada radiš na svojoj knjizi, onda ti imaš proizvod – knjigu.

Imate li povratnu informaciju od dece ili mladih, kako su zadovoljni onim što radite?
- Zavisi, svetu se ne može ugoditi, sa decom je daleko lakše raditi nego sa roditeljima. Nisu problem deca, problem su roditelji, oni su uvek u stanju da nađu neku zamerku - a zašto sad ispaljujete vatromet u 10 sati uveče- pa zato što nema svrhe da se ispaljuje preko dana, jer ne može da se vidi, treba da se ispaljuje kada je mrak, a oni meni objašnjavaju kako deca treba da legnu u pola osam, a u junu mesecu je u pola osam naravno dan. Onda ako je visoka scena, onda je visoka ne vide, a ako je niska onda ovi prvi vide, ovi drugi ne vide. Nikad ne možete da ugodite uvek neko ima neku zamerku. Naravno da mi gledamo da se program pravi od onih ponuda koje su dobre, da to bude slika i prilika današnjeg vremena, gledamo da tu imamo nekakvu meru. Vodimo računa i o muzici, da nema turbo-folka, dakle da se malo utiče na ukus i na taj način, da se ne pušta baš sve i svašta.

Koliko je potrebno da se i Vi kao pisac i kao direktor Igara za decu modernizujete?
- Preko te scene prođe šest, sedam hiljada dece. Nemoguće je uticati na sve te vaspitače, na balerine, razne sekcije. Ali tamo gde mogu, u svojim knjigama, ja pokušavam da im se približim na taj način. Počeo sam da pravim knjige gde sam seckao i lepio. To je blisko stripu, rebusu ili video igrici. Dakle, to se daleko lakše može sažvakati, ali je daleko teže praviti. Ta knjiga se zove „SLIK KOVNICA“.
   
Da li ste se na neki način pripremali za rad sa decom?
- Pa nisam, jer nisam direktno uključen u rad sa decom. Kada sam s njima ponašam se normalno, niti sam neki iskusan stariji čovek koji ih savetuje, niti hoću da im podilazim nekim njanjavim sadržajem i pesmicama, da im tepam. Ponašam s njima kao stariji brat, s kojim oni mogu da komuniciraju, mada oni te ipak doživljavaju kao starijeg.

Za rad sa decom neophodna je ljubav?!
- Naravno da jeste. Ljubavi se na različite načine ispoljavaju. Duško Radović je delovao kao strašno namćorast čovek, pa ni Ršum nije drugačiji, ali nemoguće je, ako si ti i loš čovek, bar zrno dobrote u tebi ima. Po neki put su te namćoraste face, u stvari maske kojima se ljudi brane jer su i suviše ranjivi ispod njih, pa im je to odbrambeni mehanizam, zaštitita za svaki slučaj. I ja znam vrlo često da budem namćorast.

Po čemu se razlikuju sadašnji mediji za decu od nekadašnjih?
- Imam utisak da su ranije malo promišljenije rađeni. Kad pogledate, „Neven“ su uređivali Zmaj, pa Mika Antić – to već samo po sebi ima neku težinu. Zatim „Povetarac“  Duško Radović, a „Zmaja“ je Desanka. A danas, `ajde sad nabrojte mi koji to značajni autori uređuju koje novine! Ne uređuju! Danas je to privatni biznis, neko je pedagog, neko je učitelj, neko nije ni jedno ni drugo, ali zna da je to dobra mogućnost da se napravi posao. U Igrama sam imao mogućnost da vidim toliki broj glupih knjiga za decu. One prave, vredne knjige teško dobijete, zato što ti autori uz honorar dobiju tri autorska primerka i onda drugarski podele. Međutim, ovi koji štampaju svoje knjige, štancaju, pa ne znaju šta će s njima, ti te zasipaju tim knjigama. To je gomila nekih gluposti. Nekadašnji mediji za decu bili su promišljeniji, osmišljeniji i nekako drugačije zamišljeni. Iza toga je postojao čitav tim ljudi, postojala je izdavačka kuća. Čak su sada u Vojvodini izdavači privatnih listova za decu pokušali da osnuju udruženje, jer prosto je neverovatno da vi možete u školi da prodajete svakakve novine, nigde ministarstvo prosvete nije dužno da da neki sertifikat i da ako nešto ne ispunjava uslove, to ne može da se prodaje. Toga nema. To bi mogao da bude veliki problem.